Latinska Amerika postaje siromašnija. Ali Zapad se ne zalaže za „promenu režima“ u Peruu, Paragvaju ili Brazilu. To je onako kako bi trebalo da bude – kako se dopada Vašingtonu
Nije moguće složiti se na kojoj je visini iznad nivoa mora smeštena La Rinkonada: 5.300 metara ili 5.200 metara? Na pristupnom putu, metalni znak obznanjuje 5.015. Ali koga zapravo briga? U pitanju je izvan svake sumnje najviše naseljeno mesto na svetu; grad zlatnog rudnika, koncentracija bede, zajednica nekih 70.000 stanovnika, od kojih su mnogi otrovani živom. Mesto gde su nebrojano mnogo žena i dece redovno žrtve silovanja, gde su red i zakon odavno doživeli slom, gde se mlade devojke šalju na gomile đubreta kako bi „reciklirale“ neverovatno smrdljivi otpad, i gde skoro svi muškarci rade u zverskim uslovima, pokušavajući da uštede nešto novca, ali gde većina njih prosto urušava sopstveno zdravlje, jedva uspevajući da ostanu živi.
Odlučio sam da otputujem u La Rinkonadu baš ovih dana kada se socijalistička Venecuela bori za svoj opstanak. Vozio sam do tamo u vreme kada evropske elite u Boliviji pokušavaju da potkopaju veoma popularnog i uspešnog bolivijskog predsednika Eva Moralesa, pošto se približavaju izbori.
Kao u toliko mnogo mesta u turbokapitalističkom i prozapadnom Peruu, La Rinkonada je poput uznemirujućeg upozorenja: ovo je kakve su bile Venecuela i Bolivija pre Uga Čaveza i Eva Moralesa. Ovde Vašington želi da vrati čitavu Latinsku Ameriku. Poput onih čudovišnih i beznadežnih slamova koji okružuju Limu, La Rinkonada bi trebalo da bude poziv na oružje.
Pre svega nekih pet godina mislili smo: Latinska Amerika nikada više neće ovako izgledati. Mislili smo to pre nego što su ekstremno desničarske snage u Vašingtonu uspele da se pregrupišu i da ponovo isture stare dogme Monroove doktrine u prve redove, protiv latinoameričke nezavisnosti i socijalizma.
*
Vozač odbija da me samog odveze do La Rinkonade. Za mene, što je manje ljudi uključeno – tim bolje. Čak sam i u Avganistanu radio sam, samo uz mog poverljivog paštunskog vozača. Ali ovde je drugačije: reputacija La Rinkonade kaže da „ovde možete ući, ali nikada nećete uspeti da izađete“. Rečeno mi je o novoj kriminalnoj organizaciji koja ovde deluje, i o potpuno narušenoj bezbednosnoj situaciji. Na kraju, nisam imao izbora nego da prihvatim da idem u društvu dvojice muškaraca: vozača i osobe „koja je upoznata sa situacijom u vezi sa peruanskim rudnicima“.
Otišli smo tog jutra iz grada Puno, prošavši duž veličanstvenih obala jezera Titikaka, koje je sa površinom na visini od 3.812 metara iznad mora, najviše plovno jezero na svetu. Dele ga Peru i Bolivija.
„Sa peruanske strane, jezero se zagađuje živom“, objašnjava Fredi, rudarski znalac, „La Rinkonada i njeni rudnici zlata su i dalje veoma daleko, ali reka Ramis sada donosi zagađenu vodu iz ovog područja, posebno iz rudarskog gradića Ananea, pravo u jezero.
Postoji nekakav put između Pune i Huliake (Juliaca), centra trgovinske delatnosti u ovom području; u stvari, ogromnog, zapuštenog prašnjavog grada punog slamova. Tik posle Huliake, nalazi se samo seoska beda.
Radio sam u Peruu u vreme takozvanog „Prljavog rata“, između komunističkih gerilaca (maoističkog Sjajnog puta i prokubanske, marksističke grupe MRTA) i peruanske države, koji se zvanično završio 1992. godine. Od tada, seoska beda u Peruu se nije promenila: i dalje su ostale kuće napravljene od zemlje, očajna lica meštana i izostanak bilo kakvih socijalnih službi. Tik preko granice, u socijalističkoj Boliviji, život na selu se kontinuirano naglo poboljšava. Ali ne ovde, ne u Peruu. I tako, desetine hiljada unezverenih ljudi se „penje“, doseže ogromne visine, rizikuje sopstvene živote i narušava sopstveno zdravlje, zarad makar majušne šanse da pronađu zlato, i da se izvuku iz endemske bede.
„Spasila me je moja žena“, rekao mi je vozač koji me je, dva dana ranije, prevezao od Desaguadera (Desaguadero) na bolivijskoj granici do peruanskog grada Puno:
„Bio sam potpuno švorc. Upravo smo dobili dete. Nisam znao šta da radim. Rekao sam mojoj porodici da idem u La Rinkonadu. Supruga me je zaustavila i rekla: ‘Ako odeš nikada se nećeš vratiti. Ostani u Punu i radi ovde. Zar ne znaš: La Rinkonada je smrtna kazna’. Ostao sam. Bila je u pravu. Video sam ljude koji su otišli i koji su se vratili potpuno uništeni“.
*
Postaje hladno. Naša Tojota hiliks se penje, muči se sa teško oštećenim trapom, ali nekako ide. Što se više penjemo, to postaje hladnije. Pada kiša, zatim prestaje.
Pogled je veličanstven, ali je krajolik prekriven đubretom. Reka je prljava. Lame jedu đubre, automobili su bačeni u brzake, a celi gradovi izgledaju napušteno, pretvorili su se u gradove duhova.
Nakon više od četiri sata vožnje, posle suludih, vratolomnih serpentina, prvi rudnici se pomaljaju na horizontu. Onda još prljave, primitivne mehanizacije i rudarski gradić – Ananea.
Gospođa Irma, vlasnica lokalnog restorana, kuva jaku kafu i listove koke potopljene u vrelu vodu, najbolji melem za tegobe izazvane visinom. Pričljiva je, svesna da ne predstavljamo opasnost:
„Ponekad, rudari iz La Rinkonade beže ovde. Ananea je malo niže, i bezbednija je. Ovde imamo vodu. Tamo je sve zatrovano; živom i drugim užasnim stvarima. Znate sistem, kako rade tamo: dvadeset devet dana rade za džabe, a onda im je jedan dan mesečno dopušteno da pokupe šta mogu da nađu. To je kocka: ako imaju sreće, obogate se tokom tog dana. Ili nađu vrlo malo, ili ništa. A čak iako nađu, noću može da se desi da ih pokradu“.
Zvuči staro, majčinski, saosećajno, zabrinuto. Izgleda kao da je sve to videla.
Plaćamo i idemo dalje.
Tada vidimo: ogromna jezera, žućkasta, smeđa, a sa njihove površine otiču potočići. Dugačka plava creva. Sve je uništeno i zatrovano. Fredi kaže kako sada postoje nove tehnologije koje mogu da se upotrebe radi dobijanja zlata, ali rudari ovde koriste živu pošto je jeftinije. Upošljava se primitivna mehanizacija, kao na indonežanskom ostrvu Kalimantan (Borneo); tamo, ilegalno rudarenje truje moćne reke, ovde poravnava čitave planine, stvara ogromna jezera i krajolike poput onih na Mesecu na 5.000 metara nadmorske visine.
Čuvari su očito veoma nezadovoljni zbog našeg prisustva. Ipak, uspevam da snimam i da fotografišem, i potom odlazimo na još veće visine.
Pojavljuju se gomile đubreta. Iza njih, dve veličanstvene planine prekrivene snegom. I ironični putokaz: „Dobrodošli u La Rinkonadu. Ne bacajte smeće.“
*
Video sam mnogo, na svim kontinentima, ali La Rinkonada je zaista „jedinstvena“.
Planine i doline načičkane su metalnim udžericama, improvizovanim objektima. Svugde je prljavština. Nema snabdevanja vodom. Snabdevanje strujom je neredovno.
Đubre prekriva i skromne grobove na lokalnom groblju.
Na glavnom trgu, u toku je teško opijanje. Opasno je ovde fotografisati. Radim to skrovito, koristim zum. Dvojica našljemanih rudara leže potrbuške i neko im ubacuje hranu u usta, kao da je vreme za hranjenje u zoološkom vrtu.
Prostitucija divlja. Deca rade svakakve sitne poslove. Na jednoj od deponija smeća, pitao sam dve mlade devojke koliko im je godina.
„Dvadeset pet“, odgovaraju kao iz topa. Pretpostavljam petnaest, u vrh glave. Ali njihova lica su prekrivena.
„Koliko je ovde opasno?“, pitam jednog od rudara.
Odgovara spremno: „Veoma opasno, ali nemamo izbora“.
„Da li se dešava da se ljudi povrede na poslu? Da li ginu?“
„Naravno. To se dešava veoma često. Svi mi preuzimamo rizike. Neki ljudi bivaju užasno povređeni, drugi umiru. Ako ne mogu ovde da ih leče, vide ih u Ananeu, i ukoliko imaju sreće u bolnicu u Huliaki (Juliaca). Drugi su ostavljeni ovde da umru. To je život. Neki budu spaseni, neki ne“.
Da li krive kapitalizam, ekstremno divljački protržišni sistem, prihvaćen u njihovoj državi?
„Takav je život“, čujem isti fatalistički odgovor.
Da li znaju za Boliviju; za velike promene odmah preko granice? Da li znaju da je nekih trideset kilometara odatle, „koliko kondor leti“, sa bolivijske strane, netaknuti nacionalni park?
Neki znaju da je sada „tamo“ mnogo bolje, u Boliviji. Ali to ne povezuju sa socijalizmom ili sa nezavisnom i pronarodnom politikom predsednika Eva Moralesa. I znaju vrlo malo o Venecueli.
Sve što znaju je da jedva preživljavaju na bolivijskoj visoravni (Altiplano), i da se bore za svoje živote ovde, u La Rinkonadi.
Poput Indonezije, gde vlada još jedan divljački prozapadni kapitalistički režim, ljudi su ovde isuviše zaokupljeni svojim neposrednim egzistencijalnim problemima; ne mogu da se zamaraju sa „apstraktnim“ mislima o životnoj sredini ili bezakonju.
Vidim ljude koji mokre posred ulice.
„Nije samo živa“, rečeno mi je, „Ovde je sve pomešano: otrovi povezani sa rudarenjem, urin, izmet, gradski otpad…“
Visina mi teško pada. Četiri hiljade metara u Peruu je loše, preko pet hiljada ovde je fatalno. Dvojica me drže dok snimam na ivici jaruge, kako ne bih pao.
Priznajem da su nekako, na vrlo iščašen način vidici oko mene prelepi, zapanjujući. Impresioniran sam. Impresioniran sam sposobnošću ljudskih bića da prežive pod gotovo bilo kakvim uslovima.
Skoro sve ovo je ilegalno. Ali stotine miliona se prihoduju, i potom operu.
Ljudi ne dobijaju ništa, skoro ništa. Rudar zarađuje osamsto do hiljadu sola (između 250 i 300 američkih dolara) mesečno. Privatne kompanije i korumpirana vlada zgrću milijarde. Ponovo, Latinska Amerika postaje siromašnija. Ali Zapad se ne zalaže za „promenu režima“ u Peruu ili u Paragvaju ili u Brazilu. To je onako kako bi trebalo da bude; to je onako kako se dopada Vašingtonu.
Drugi rudar se usudio da razgovara sa mnom:
„Najveći deo zlata odlazi u inostranstvo. Ali pre nego što ode… ako nas banditi ne opljačkaju, nas, rudare, noću, često ubiju male posrednike, one koji kupuju zlato neposredno od nas“.
Da li je uplašen?
„Ovde su svi uplašeni“, potvrđuje, „uplašeni i bolesni. Ovo je pakao“.
„To je kao rat“, govorim.
„To je rat“, potvrđuje.
Ali gotovo niko ovde ne dolazi da izveštava i istražuje. Život siromašne peruanske osobe ne vredi ništa, ni najmanje.
Snimam, beležim… to je sve što mogu da uradim za njih. I za Boliviju, i za Venecuelu.
Dok radim, osećam da je pakao blizu, da je ovde. Nije apstraktni, verski: stvaran je. Ali moguće je i trebalo bi ga zaustaviti.
Fotografije: Andre Vlček
Sa engleskog posrbio: Miloš Milojević
Prvi put objavljeno 31. H 2019.
Izvor: Stanje stvari
