Латинска Америка постаје сиромашнија. Али Запад се не залаже за „промену режима“ у Перуу, Парагвају или Бразилу. То је онако како би требало да буде – како се допада Вашингтону
Није могуће сложити се на којој је висини изнад нивоа мора смештена Ла Ринконада: 5.300 метара или 5.200 метара? На приступном путу, метални знак обзнањује 5.015. Али кога заправо брига? У питању је изван сваке сумње највише насељено место на свету; град златног рудника, концентрација беде, заједница неких 70.000 становника, од којих су многи отровани живом. Место где су небројано много жена и деце редовно жртве силовања, где су ред и закон одавно доживели слом, где се младе девојке шаљу на гомиле ђубрета како би „рециклирале“ невероватно смрдљиви отпад, и где скоро сви мушкарци раде у зверским условима, покушавајући да уштеде нешто новца, али где већина њих просто урушава сопствено здравље, једва успевајући да остану живи.
Одлучио сам да отпутујем у Ла Ринконаду баш ових дана када се социјалистичка Венецуела бори за свој опстанак. Возио сам до тамо у време када европске елите у Боливији покушавају да поткопају веома популарног и успешног боливијског председника Ева Моралеса, пошто се приближавају избори.
Као у толико много места у турбокапиталистичком и прозападном Перуу, Ла Ринконада је попут узнемирујућег упозорења: ово је какве су биле Венецуела и Боливија пре Уга Чавеза и Ева Моралеса. Овде Вашингтон жели да врати читаву Латинску Америку. Попут оних чудовишних и безнадежних сламова који окружују Лиму, Ла Ринконада би требало да буде позив на оружје.
Пре свега неких пет година мислили смо: Латинска Америка никада више неће овако изгледати. Мислили смо то пре него што су екстремно десничарске снаге у Вашингтону успеле да се прегрупишу и да поново истуре старе догме Монроове доктрине у прве редове, против латиноамеричке независности и социјализма.
*
Возач одбија да ме самог одвезе до Ла Ринконаде. За мене, што је мање људи укључено – тим боље. Чак сам и у Авганистану радио сам, само уз мог поверљивог паштунског возача. Али овде је другачије: репутација Ла Ринконаде каже да „овде можете ући, али никада нећете успети да изађете“. Речено ми је о новој криминалној организацији која овде делује, и о потпуно нарушеној безбедносној ситуацији. На крају, нисам имао избора него да прихватим да идем у друштву двојице мушкараца: возача и особе „која је упозната са ситуацијом у вези са перуанским рудницима“.
Отишли смо тог јутра из града Пуно, прошавши дуж величанствених обала језера Титикака, које је са површином на висини од 3.812 метара изнад мора, највише пловно језеро на свету. Деле га Перу и Боливија.
„Са перуанске стране, језеро се загађује живом“, објашњава Фреди, рударски зналац, „Ла Ринконада и њени рудници злата су и даље веома далеко, али река Рамис сада доноси загађену воду из овог подручја, посебно из рударског градића Ананеа, право у језеро.
Постоји некакав пут између Пуне и Хулиаке (Juliaca), центра трговинске делатности у овом подручју; у ствари, огромног, запуштеног прашњавог града пуног сламова. Тик после Хулиаке, налази се само сеоска беда.
Радио сам у Перуу у време такозваног „Прљавог рата“, између комунистичких герилаца (маоистичког Сјајног пута и прокубанске, марксистичке групе МРТА) и перуанске државе, који се званично завршио 1992. године. Од тада, сеоска беда у Перуу се није променила: и даље су остале куће направљене од земље, очајна лица мештана и изостанак било каквих социјалних служби. Тик преко границе, у социјалистичкој Боливији, живот на селу се континуирано нагло побољшава. Али не овде, не у Перуу. И тако, десетине хиљада унезверених људи се „пење“, досеже огромне висине, ризикује сопствене животе и нарушава сопствено здравље, зарад макар мајушне шансе да пронађу злато, и да се извуку из ендемске беде.
„Спасила ме је моја жена“, рекао ми је возач који ме је, два дана раније, превезао од Десагуадера (Desaguadero) на боливијској граници до перуанског града Пуно:
„Био сам потпуно шворц. Управо смо добили дете. Нисам знао шта да радим. Рекао сам мојој породици да идем у Ла Ринконаду. Супруга ме је зауставила и рекла: ‘Ако одеш никада се нећеш вратити. Остани у Пуну и ради овде. Зар не знаш: Ла Ринконада је смртна казна’. Остао сам. Била је у праву. Видео сам људе који су отишли и који су се вратили потпуно уништени“.
*
Постаје хладно. Наша Тојота хиликс се пење, мучи се са тешко оштећеним трапом, али некако иде. Што се више пењемо, то постаје хладније. Пада киша, затим престаје.
Поглед је величанствен, али је крајолик прекривен ђубретом. Река је прљава. Ламе једу ђубре, аутомобили су бачени у брзаке, а цели градови изгледају напуштено, претворили су се у градове духова.
Након више од четири сата вожње, после сулудих, вратоломних серпентина, први рудници се помаљају на хоризонту. Онда још прљаве, примитивне механизације и рударски градић – Ананеа.
Госпођа Ирма, власница локалног ресторана, кува јаку кафу и листове коке потопљене у врелу воду, најбољи мелем за тегобе изазване висином. Причљива је, свесна да не представљамо опасност:
„Понекад, рудари из Ла Ринконаде беже овде. Ананеа је мало ниже, и безбеднија је. Овде имамо воду. Тамо је све затровано; живом и другим ужасним стварима. Знате систем, како раде тамо: двадесет девет дана раде за џабе, а онда им је један дан месечно допуштено да покупе шта могу да нађу. То је коцка: ако имају среће, обогате се током тог дана. Или нађу врло мало, или ништа. А чак иако нађу, ноћу може да се деси да их покраду“.
Звучи старо, мајчински, саосећајно, забринуто. Изгледа као да је све то видела.
Плаћамо и идемо даље.
Тада видимо: огромна језера, жућкаста, смеђа, а са њихове површине отичу поточићи. Дугачка плава црева. Све је уништено и затровано. Фреди каже како сада постоје нове технологије које могу да се употребе ради добијања злата, али рудари овде користе живу пошто је јефтиније. Упошљава се примитивна механизација, као на индонежанском острву Калимантан (Борнео); тамо, илегално рударење трује моћне реке, овде поравнава читаве планине, ствара огромна језера и крајолике попут оних на Месецу на 5.000 метара надморске висине.
Чувари су очито веома незадовољни због нашег присуства. Ипак, успевам да снимам и да фотографишем, и потом одлазимо на још веће висине.
Појављују се гомиле ђубрета. Иза њих, две величанствене планине прекривене снегом. И иронични путоказ: „Добродошли у Ла Ринконаду. Не бацајте смеће.“
*
Видео сам много, на свим континентима, али Ла Ринконада је заиста „јединствена“.
Планине и долине начичкане су металним уџерицама, импровизованим објектима. Свугде је прљавштина. Нема снабдевања водом. Снабдевање струјом је нередовно.
Ђубре прекрива и скромне гробове на локалном гробљу.
На главном тргу, у току је тешко опијање. Опасно је овде фотографисати. Радим то скровито, користим зум. Двојица нашљеманих рудара леже потрбушке и неко им убацује храну у уста, као да је време за храњење у зоолошком врту.
Проституција дивља. Деца раде свакакве ситне послове. На једној од депонија смећа, питао сам две младе девојке колико им је година.
„Двадесет пет“, одговарају као из топа. Претпостављам петнаест, у врх главе. Али њихова лица су прекривена.
„Колико је овде опасно?“, питам једног од рудара.
Одговара спремно: „Веома опасно, али немамо избора“.
„Да ли се дешава да се људи повреде на послу? Да ли гину?“
„Наравно. То се дешава веома често. Сви ми преузимамо ризике. Неки људи бивају ужасно повређени, други умиру. Ако не могу овде да их лече, виде их у Ананеу, и уколико имају среће у болницу у Хулиаки (Juliaca). Други су остављени овде да умру. То је живот. Неки буду спасени, неки не“.
Да ли криве капитализам, екстремно дивљачки протржишни систем, прихваћен у њиховој држави?
„Такав је живот“, чујем исти фаталистички одговор.
Да ли знају за Боливију; за велике промене одмах преко границе? Да ли знају да је неких тридесет километара одатле, „колико кондор лети“, са боливијске стране, нетакнути национални парк?
Неки знају да је сада „тамо“ много боље, у Боливији. Али то не повезују са социјализмом или са независном и пронародном политиком председника Ева Моралеса. И знају врло мало о Венецуели.
Све што знају је да једва преживљавају на боливијској висоравни (Altiplano), и да се боре за своје животе овде, у Ла Ринконади.
Попут Индонезије, где влада још један дивљачки прозападни капиталистички режим, људи су овде исувише заокупљени својим непосредним егзистенцијалним проблемима; не могу да се замарају са „апстрактним“ мислима о животној средини или безакоњу.
Видим људе који мокре посред улице.
„Није само жива“, речено ми је, „Овде је све помешано: отрови повезани са рударењем, урин, измет, градски отпад…“
Висина ми тешко пада. Четири хиљаде метара у Перуу је лоше, преко пет хиљада овде је фатално. Двојица ме држе док снимам на ивици јаруге, како не бих пао.
Признајем да су некако, на врло ишчашен начин видици око мене прелепи, запањујући. Импресиониран сам. Импресиониран сам способношћу људских бића да преживе под готово било каквим условима.
Скоро све ово је илегално. Али стотине милиона се приходују, и потом оперу.
Људи не добијају ништа, скоро ништа. Рудар зарађује осамсто до хиљаду сола (између 250 и 300 америчких долара) месечно. Приватне компаније и корумпирана влада згрћу милијарде. Поново, Латинска Америка постаје сиромашнија. Али Запад се не залаже за „промену режима“ у Перуу или у Парагвају или у Бразилу. То је онако како би требало да буде; то је онако како се допада Вашингтону.
Други рудар се усудио да разговара са мном:
„Највећи део злата одлази у иностранство. Али пре него што оде… ако нас бандити не опљачкају, нас, рударе, ноћу, често убију мале посреднике, оне који купују злато непосредно од нас“.
Да ли је уплашен?
„Овде су сви уплашени“, потврђује, „уплашени и болесни. Ово је пакао“.
„То је као рат“, говорим.
„То је рат“, потврђује.
Али готово нико овде не долази да извештава и истражује. Живот сиромашне перуанске особе не вреди ништа, ни најмање.
Снимам, бележим… то је све што могу да урадим за њих. И за Боливију, и за Венецуелу.
Док радим, осећам да је пакао близу, да је овде. Није апстрактни, верски: стваран је. Али могуће је и требало би га зауставити.
Фотографије: Андре Влчек
Са енглеског посрбио: Милош Милојевић
Први пут објављено 31. Х 2019.
Извор: Стање ствари
