Живот Рите Патињо Кинтеро, мексичке домороткиње из индијанског народа Тарахумара приказан је у документарцу који је премијерно приказан у биоскопима 2024. године, а снимио га је мексички режисер Сантјаго Естајну.
Полиција је стигла у цркву 8. јуна 1983. Жена у прљавој одећи, изубијаних ногу и сметена, изговорила је неколико речи које полицајци нису могли разумети. Испитивали су је на енглеском, она се трудила, али било је немогуће општити. И пошто нико није знао шта је рекла, изгубила је слободу за наредних 12 година.
Звала се Рита Патињо Кинтеро, и била је припадница индијанског народа Рарамурија, родом из државе Чивава, у северном Мексику. Тог дана скривала се у подруму методистичког храма у граду Мантеру, у западном Канзасу, САД.
Пре него што су власти стигле, један пастор ју је открио док је Рита јела сирова јаја.
Претпоставља се да је тамо стигла пешице с мексичког тла. На крају крајева, рарамури значи „чили тркачи“ и долази од „рара“ – стопало, и „мури“ – чио, брз.
За ову етничку групу трчање има важно друштвено и културно значење. Они насељавају падине Сијера Тарахумаре, чији сложени рељеф их приморава да избегавају препреке, прелазе потоке и пењу се на планине. Морате бити брзи, а утолико пре издржљиви да бисте савладали услове у свом завичају.
У Канзасу, Рита се можда борила са сушнијим и хладнијим условима него у Сијери.
Према речима режисера, одведена је у полицијску станицу, где је истукла полицајку која је покушала да је доведе у ред. Априла 2024. одржана је премијера документарног филма „Жена звезда и планина” Сантјага Ештајнуа у коме је, после брижљивог архивског истраживања и интервјуа, он испричао причу о овој жени.
„Довели су преводиоца, и она прави смешан извештај. Закључује да Рита мора да је домороткиња и да долази из неке латиноамеричке земље. Али, мада није разумела ништа од онога што јој је ова говорила, забележила је да су Ритине речи бесмислене. Њу су извели пред суд и закључили да је умно ограничена, да је опасна за себе, па су је отправили у психијатријску болницу“, објашњава Естајну за Би-Би-Си Мундо.
Рита једва да је говорила шпански, њен матерњи језик је био рарамури. У судском систему Канзаса и у институцији у коју је одведена није било преводилаца који би могли помоћи у њеном случају. Жена није разумела судски поступак против ње, није знала где се налази ни зашто је држе затворену.
Остатак њеног живота обележила је изолација, медицинско насиље, институционална бирократија и усамљеност. Али она је такође била жена окружена митовима и мистеријама.
Ко је била Рита Патињо Кинтеро?
Овчарка, бабица, траварка, занатлија, праља.
Према Естејнуовом документарцу, у којем учествују њена снаја, нећака и неколико суседа који су је познавали у младости, Рита је штошта била и штошта је радила. Али понешто што режисер понавља о Рити, која би требало да је рођена 1930. године, своди се на то да се она није уклапала у параметре заједнице у којој је живела.
Родом из Пједрас Вердеса, тада је живела у близини региона Серокави, у селу у општини Урике. Јаког карактера, који је занемаривао сваку наредбу о томе како нешто радити, имала је мужа и сина. Поседујући огромно стадо оваца, она је „у том смислу била богата жена“, каже документариста. Била је и добротворка: заједници је поклањала сир.
Али једног дана се све променило и Рита је ускоро постала „отпадник“ међу својима. Суседи кажу да су јој украли стадо и оптужили је за убиство мужа, што се никада није могло доказати.
„Добар, веома добар човек. И целог живота сам говорио да је тако. Десило се да су се лоше понашали према њој. Говорили да се потукла с мужем, победила га и убила“ – каже Прокопио Манчинас, комшија из Урикеа, који је живео близу Рите и учествује у филму.
„Рита Патињо није убила Јеронима Рентеријаса. Рити Патињо су украли козе, украли су њену ћебад, украли њене овце“ – додаје он у камеру.
У граду се такође проширило веровање да је била „зачарана“ на Тесгуинади – светковини Тарахумара, која се понекад приређује поводом радова, на пример сетвених, када пију опојно пиће на бази кукуруза, познато као тесгуино.
После те претпостављене „зачараности“, Рити је наводно остао проблем са говором.
„Па, рекла сам свом мужу: ‘Мислим да је Рита оглупела. Више не говори добро, као што је говорила у време кад смо били млађи. Причала је сама са собом. То се не лечи, тако се умире, глуп“ – коментарише у филму Соледад Манчинас, супруга Прокопијевог брата од стрица.
Истина је да је Рита некако почела да скита са својим сином. И њена заједница је почела да је гледа са страхом. Суседи кажу да је скоро нигде нису лепо примали.
„Било је људи који је нису волели, када је долазила, затварали су јој врата. Онда би говорили да је хтела да их убије. Али није било ништа тако, била је гладна, хтела је храну“ – каже Прокопио Манчинас.
Естејну претпоставља да је Рита заправо могла бити особа с инвалидношћу коју људи око ње нису разумели. Као резултат свега што је доживела и што је о њој речено, режисер каже да су јој власти одузеле сина, који се такође појављује у документарцу.
Зашто је напустила Мексико и како је доспела до Канзаса остаје загонетка, истиче Ештајну у нашем разговору. Али можда то и није тако тешко погодити, додаје он, посебно имајући у виду реалност у којој је морала живети.
Ослобађање
Суд је првобитно наложио да жена буде смештена у психијатријску болницу у Канзасу, на три месеца. По истеку тог периода њено стање биће поново процењено, као и њен боравак у Сједињеним Државама.
Али, додељени јој адвокат се никада није појавио пред судијама. И да јесте, он исто не би могао да општи с њом због недостатка преводиоца. Истовремено, медицинско особље је тврдило да је непознавање порекла пацијента представљало велики проблем да би се контактирало с неким од рођака.
Месеци су пролазили и претварали се у године. Године у којима је Рита била лишена могућности да разговара, сама, далеко од своје културе, своје земље и лечена без одређене дијагнозе услед језичких баријера.
„Постала је другачија – каже Естејну. – Била је то потпуна збрка. Видим многе облике дискриминације и насиља у Ритином случају. Ту се дотичу многи елементи. Она је домородац, говори сасвим непознатим језиком, сиромашна, мигрант, вероватно с неком инвалидношћу, па још и жена“ – тврди режисер. Тек после десет година њена ситуација се променила и, осим тога, откривена је ширина институционалних пропуста, повезаних с њеним смештањем у душевну болницу.
Организације „Kansas Advocacy“ и „Protective Services“, данас познате као Центар за права особа са инвалидитетом Канзаса (Disability Rights Center of Kansas), 1994. одлучују преиспитати случајеве пацијената који су се налазили у болници више од пет година. Рити је додељена адвокатица Торија Мроз.
„Једна од првих ствари које смо урадили била је да погледамо њене медицинске картоне. У врло раној фази документације, било је позивање на чињеницу да је навела да је из Чиваве и да је староседелац Тарахумаре“ – каже Мроз у документарном филму.
„То је у њеном медицинском картону стајало практично све време док се налазила тамо. Без обзира на то, прошло је 10 година, а она је још увек била ту. Стално су говорили: ‘Не знамо одакле је ни којим језиком говори’“ – додаје она.
Али није само у томе ствар. Било је такође сведочанстава да су службеници мексичких конзулата у Солт Лејк Ситију, држава Јута, и Канзаса, од стране социјалног радника обавештени о Ритином присуству у болници, али они никада нису предузели ништа да је отуда извуку.
Правни тим организације тужио је болницу и више од 30 људи који су били део њеног особља. За одштету су тражили 10 милиона долара. Судски процес је постао сложен задатак, не само зато што Рита није могла давати исказе на суду и зато што је у САД постојао само један психијатар способан да разуме Тарахумару, каже Естеину.
Жена је отпуштена и стигла је у Мексико 1995. године. Али њен случај се отегао од 1996. до 2001. и на крају је решен споразумом о надокнади много нижој од првобитне суме коју су адвокати тражили. За све што је доживела у тих 12 година, жена ће добити 90.000 долара, а од тога је приде морала бити одвојена свота од 32.641 долара невладиној организацији која јој је помогла, и њеним адвокатима. Остатак новца, који је требало да помогне Рити да се врати у домовину, посебна је прича.
Живот у планинама и изгубљени новац
Рита гледа у обзорје, седећи на брду. Коса јој је сва бела, кожа наборана. Испред су само планине, а свуда наоколо шипражје.
Естејну у свом филму приказује контраст са болницом. Жена, коначно слободна, са својим сопственим гласом на рарамури језику је услишана.
– Како се осећаш, Рита?
– Осећам се добро, нисам се разболела.
– Срећна си што живиш у планини?
– Веома сам срећна што сам овде.
– Ниси тужна?
– Тако ми је лепо живети с природом.
Режисер је снимање почео 2016, али је филм завршен тек 2022. године. У том периоду упознао је Риту и њену нећаку Хуаниту, која је на себе узела бригу о њој. И мада се у својој домовини осећала пријатно, Естејнуу је посведочила како је после Канзаса морала живети у сиромаштву, без обзира на то што је добијена накнада у Мексику тада чинила позамашну своту.
„Суд је основао закладу и именовао часну сестру по имену Беатрис Запату, коју је организација изабрала за тутора Ритине имовине. Током отприлике две године она је почела да јој даје око 300 долара месечно, а затим 6.000 долара једнократно. Али монахиња затим нестаје с новцем“ – каже режисер. После неколико година, суд је тражио од монахиње да се појави, јер је престала да Риту извештава о исплатама. Онда је откривено да је већина новца спискана.
И мада јој је судија наложио да врати двоструко више од онога што је потрошила, монахиња је вратила само 10.000 америчких долара.
Именована су два нова тутора, који су добијали 1.000 долара годишње за управљање закладом. Обојица су тврдили да нису могли пронаћи где се жена налази и након десет година новац је испарио.
По Естејнуовим речима, премда је током свог боравка у Мексику често певала и играла, имала добар апетит и била негована с љубављу, Рита је била врло повучена и затворена.
Умрла је 2018. и била испраћена светковином у својој заједници.
Рарамури верују да празновање смрти помаже преминулој особи да пређе на следећу раван постојања, која се налази у њиховом исходишту: звездама које обасјавају планине Сијера Тарахумаре.
Извор: BBC News Mundo
