Разматрање аргентинске војне куповине (управо, ловаца Ф-16 и теретних авиона Баслер БТ-67) има мноштво аспеката. Већ дуже време аргентинско друштво, оружане снаге и држава постављају питање потребе набавке опреме за замену застарелих делова старе технике која није модернизована или којој је истекао век трајања. Мартин Пулгар, политиколог, стручњак за маркетинг, магистар филозофије рата, универзитетски професор из области међународне политике, геополитике, безбедности и одбране, водитељ радио програма „Geoestrategia del Sur“ на Радио дел Сур у Каракасу, посебно за „Два Југа“, говори какав је дугорочни смисао куповине старих Ф-16 од стране аргентинске владе и да ли је то повезано са територијалним спором земље са Чилеом.
Један од најослабљенијих родова оружаних снага је ратно ваздухопловство. Тако аргентинско ратно ваздухопловство има опрему која је застарела и донекле је потребно да је обнови те набави нову технику.
Питање какву опрему и од којих земаља купити постављано је прилично дуго времена, пошто је набавка технике на неки начин повезана и са геополитичким односима на средњи, па и дугорочнији рок, јер војну опрему треба одржавати, њено је одржавање скупо, сервисери су везани за произвођача. Тако да је ова расправа увек била на очима јавности. Такође ваља напоменути да је Аргентина у извесној мери била укључена у процес геополитичких спорова који су оставили трага на томе од којих земаља је набављала оружје, а САД су је кињиле како би је омеле да набави, на пример, кинеску или руску војну технику.
Овде морамо узети у обзир и чињеницу да је војна техника скупа, а у нашим латиноамеричким земљама, посебно у случају Аргентине, која је преживела врло дугу и дубоку цикличну кризу, набавка скупе војне технике, која подразумева финансијско опслуживање за њено одржавање током дужег времена је прилично дубок проблем. Стога се у аргентинском и латиноамеричком друштву у целини поставља питање: зашто куповати војну технику ако наше земље немају озбиљне пограничне сукобе и нису разматрале војни сукоб карактера пропорционалног издацима?
Али аргентинске владе различитих периода увек је држала идеја о неопходности набавке авиона за РВ – род војске који је можда највише страдао због застарелости опреме и одсуства обнављања, пошто је у извесној мери војна авиотехника врло скупа у погледу трошкова. А свака генерација опреме која се набавља кудикамо више кошта од једне или две летелице у поређењу с претходном генерацијом. Тако да је Аргентина била увучена у ову расправу, јавно мњење је поставило питање: да ли је потребно куповати ту опрему или не, и у којој мери је она потребна? Није ли то скупа „играчка“ за задовољење потреба војске или оних што стоје иза свих тих куповина и трошења буџетских средстава? Несумњиво је то да су Аргентина и аргентинске оружане снаге суочене са значајном застарелошћу технике која захтева рестаурацију, обнову, адаптацију и модернизацију.
Затим се поставило питање какву технику купити. Неко време се разматрала могућност куповине кинеског наоружања, при чему су могли понудити његову производњу у Аргентини, а САД су понудиле ове Ф-16, који су били нешто старији, али су дозволили Аргентини да има западно оружје, с којим она уме руковати, и с технологијама које су такође контролисале САД, с обзиром на сукоб око Малвина с Великом Британијом. Сједињене Државе такође нису биле вољне да продају веома сложену технику због могућности приближавања сукоба око Малвина између Британије и Аргентине, потенцијалног савезника САД. Тако да је проблем шта и од кога купити остао.
Још један аспект који увек треба узети у обзир у Латинској Америци (а Аргентина у извесном смислу није изузетак) јесу постојећа територијална трвења међу суседима. Безусловно, постоји спор који се с времена на време обнавља и везан је за посебне економске зоне у поморском подручју између Аргентине и Чилеа. Наравно, конфликт-спор може прерасти и у војно сучељавање. Но, ја сматрам да за тако нешто предстоји да се превазиђе још много препрека и много питања претресе у дипломатској сфери.
Сматрам да је војни сукоб далеко у овом спору и сматрам да обе земље нису разматрале тај сценарио. Искрено верујемо да постоји и трећи аспект, који лежи у унутрашњим несугласицама које иду за циљем демонтаже аргентинске државе како би се превратила у неолибералну државу, где ће се отворити врата друштвеног сукоба. Један од субјеката који се у последње време увек истиче јесу оружане снаге, које су због нечег увек одговорне за унутрашњи поредак, увек одговорне за мешање у живот друштва у својству последњег аргумента. И не може се порећи да су те оружане снаге историјски играле улогу интервенционисте у унутрашње политичке ствари Аргентине. Један од начина да се обезбеди њихова подршка у суочавању са могућим друштвеним променама, које могу бити дубоке и веома конфликтне, јесте дати задовољење тим оружаним снагама, које већ одавно позивају на процес модернизације наоружања. Ф-16, набављен од данске владе, али америчке производње, није на високом нивоу у смислу модернизације, то је релативно застарела технологија.
Оружане снаге и РВ Аргентине изгубили су стварну способност за борбена дејства, јер немају средстава за њихово извођење. Тако да у овом тренутку можемо рећи да се они са овим Ф-16 побољшавају и да је геополитички савез са Западом коначно завршен, јер набавка ове технике у средњорочној и дугорочној перспективи ствара важан савез са геополитичким САД и Западом. Али Ф-16 нису довољно средство за сучељавање у сукобу један на један са Чилеом, који је далеко модернији у погледу наоружања и има већу количину технике. Мада би, наравно, у случају сукоба између земаља Ф-16 могли да се користе, верујем да динамика набавке авиона допушта Милејевој влади да уради две ствари.
С једне стране, он то чини да би осигурао подршку оружаних снага уочи отварања крупног друштвеног сукоба због текућих економских реформи. С друге стране, у коначном резултату је прекраћена дебата о томе на кога ће се Аргентина оријентисати с тачке гледишта опремања својих оружаних снага: на Запад или Кину и Русију.
У извесној мери, Аргентина се већ креће у том правцу, барем у релативно краткорочној или средњорочној перспективи, пошто ова техника подразумева стварање дубоких односа са САД. Оружје је оруђе које помаже у стварању дугорочних савеза, јер његова технолошка постојаност, његова доцнија модернизација, његово одржавање захтевају односе са земљом, са оружаним снагама земље-произвођача и техничким стручњацима земље-произвођача. Тако да, у извесном смислу, ово решава дату расправу.
Аргентина више није са Кином, није са Русијом, она је са САД и Западом. И највероватније ће увећати набавку нове технике на Западу, не само у случају Ф-16, већ и у случају војно-поморске и копнене технике, коју такође треба модернизовати.
Можда бисмо, у контексту спора између Чилеа и Аргентине поводом територијалних простора и куповине оружја, могли мало шире сагледати контекст, могли бисмо приступити области контроле спорних територија на Антарктику. Тај бели, у извесном смислу девствени континент, још увек нема становника. Тамо је више научних база него што има људи који управљају договором о Антарктику.
Ова ситуација сугерише да ће неке земље, углавном Аргентина и Чиле, имати посебан приступ овом континенту, заснован на њиховом територијалном положају, као и друге земље које тамо чувају колонијалне или екстериторијалне поседе, попут Велике Британије са Фолкландским острвима и друге земље попут Француске итд. које тврде да имају право претендовати на територије тог јужног континента. На том простору сучељавања, могли бисмо визуализовати, можда до у најмање детаље, нијансе тих набавака оружја и тог новог позиционирања Сједињених Држава.
Моћи ћемо да видимо како Аргентина може учествовати у тој великој игри будућности за контролу над овим територијалним пространством. Откриће, направљено пре неколико година, али тек објављено, каже да су Руси на том континенту открили значајну количину нафте, која се засад не може експлоатисати, будући да Уговор о Антарктику то забрањује до 2048. године. Ово је значајна количина нафте, која, како се тврди, износи 511 милијарди барела, што је чини можда највећом светском резервом нафте откривене у данашњици.
Шта значи територијални спор на простору југа Латинске Америке, који би могао да отвори сукоб у којем би Аргентина могла постати кључним елементом? Резерве нафте могле би увући у сукоб далеко више сила заинтересованих за експлоатацију ове резерве. Аргентина ће имати одређени легитимитет у својим претензијама на тај територијални простор, на који такође полаже право и споран је попут Малвинских острва, Сендвичких острва и других око којих се споре Аргентина и Уједињено Краљевство. Тада у будућности може настати дугорочни геополитички сукоб. То не би било непосредно деловање Аргентине против Чилеа, већ углавном САД, кроз очување свог присуства преко НАТО савезника у лицу званичног Буенос Ајреса, зарад могућих будућих трвења између великих сила око контроле ресурса и географског положаја на антарктичком континенту .
