Погранични спор између Аргентине и Чилеа је давни проблем, који укључује значајна неслагања како у погледу разграничења у Магелановом мореузу, Дрејковом пролазу, тако и поводом важне територијалне компоненте Антарктика. Историјска политичка блискост омогућила је замрзавање неколико нерешених питања, па чак и пружање узајамне подршке у одбрани територијалних претензија на Антарктику. О „успаваном“ територијалном спору између две земље говори професор међународних односа Жан-Пол Мерц.
Постоје и важна размимоилажења међу земљама, као што је логистичка подршка Чилеа Британцима у Фолгзкландском рату, која подразумевају да се питање границе обично враћа у први план када се процењује доживљај грађана неке земље према њеном суседу.
Влада Хавијера Милеја, која је своју спољну политику превратила у анахроно виђење, наслеђено из доба Хладног рата, у коме она активно тежи да Аргентину претвори у партнера НАТО-а (организације којој, узгред, припада окупациона власт на Малвинским острвима), подразумева код ње недостатак такта чак и у односима с владама левог центра, саботирајући изгледе за латиноамеричко јединство, оживело после Лулиног тријумфа у Бразилу. Важно је подвући да је у домаћем сценарију Милеј покушао наметнути дневни ред усмерен на порицање злочина војне диктатуре и куповину авиона који се већ сматрају застарелим (Ф-16), без финансијске и практичне користи и у одсуству сценарија стварног сучељавања. Онда се може схватити да Милејеве намере пре указују на унутрашњи сценарио у коме он покушава да одржи елитистички поглед на оружане снаге, без обзира на сталне репресије над популарним перонистичким покретом и огромну унутрашњу критику његове неолибералне политике.
