Наши стручњаци су се у више наврата о аргентинском председнику Хавијеру Милеју изјашњавали као о особи са нездравом психом. За Србе који воле живот и који су навикли да животу приступају са хумором, ексцентричност није нешто сумануто, међутим, ослањајући се на мишљење угледних људи са другог континента, уредници издања „Два југа” одлучили су да се обрате стручњацима ради установљавања дијагнозе. О томе да ли је председник Аргентине болестан или здрав, говори психоаналитичар и дечји адвокат, члан Колегијума психоаналитичара Форума психијатријских установа града Буенос Ајреса, правни координатор Аргентинског комитета за праћење и примену Међународне конвенције о правима детета, оснивач и дугогодишњи руководилац дневне болнице за децу са тешким обољењима „Ла Цикада“, главни лекар Психоаналитичке клинике, правни саветник за дечија и породична питања Адријана Граника.
Психопатолошка дијагноза могућа је само кроз клинички састанак између терапеута који поставља дијагнозу и консултанта који за њу зна. Приликом тог клиничког сусрета, професионалац ће користити скуп алата за прикупљање виталних података о историји живота и кроз оно што се зове пренос веза, ове виталне историјске променљиве ће постати релевантне и обнављаће се…
Прва препрека: Милеј није наш пацијент, и не можемо учинити ништа од овога што објашњавам, ризикујући да упаднем у категорију „лоше праксе“. Сада сви питају за његову дијагнозу јер очигледно има чудно, ћудљиво понашање за председника. Из овог чудног понашања могу се извући многи закључци.
Прво питање је замислити се над тим да ли је оно што он ради и говори стварно или је део измишљене модификације која одговара његовим окрутним и рушилачким циљевима. У области претпостављеног закључивања, неко би помислио да је можда био жртва насиља или подсмевања. Сада врши такозвани „пренос” са жртве на злочинца, злоупотребљавајући окрутност према људима. Могу се претпоставити и поремећаји у породичним односима и злостављање, као и бунило и халуцинације.
Његову окрутну, аморалну изопаченост, нажалост, подржава група здравомислећих чиновника неоштећеног психичког здравља, јер ствар није у томе да се спори о неурачунљивости или здравом расуђивању, већ, као што рекох, у име чега је створена та чудновата и сурова особа. У датом тренутку службеници нису обавезни да се подвргавају психодијагностици. Сигмунд Фројд, творац психоанализе, често се бавио примењеном психоанализом, где је теоретисао и постављао дијагнозе великим личностима у историји попут Леонарда да Винчија или многих других. И ми не знамо шта би данас Фројд написао о Милеју. У стању сам само да мислим да је окрутност и потпуна неспособност ставити се на место човека који пати – изопаченост. Могли би га сматрати лудим, али његово понашање је окрутно и злокобно безумље. Тако бих рекла за ову особу, као и за сваког пацијента који би у себи носио ту беспринципијелност, ту несвесност о наношењу штете другима, ту немогућност емпатије. Ово је штетна патологија која би, ако би се морала лечити, имала мале шансе за излечење. Остајем при томе да је ово нагађање и не знам поуздано колико ту има истине. Битна је штета и патње које он причињава, уместо да покуша да их поправи.
