Куба се налази у једној од најдубљих криза од револуције 1959. године. Вишегодишњи пад производње, несташице хране и лекова, дуготрајни нестанци струје, пропадање инфраструктуре и јавних служби и масовно исељавање становништва више се тешко могу посматрати као привремене последице једног неповољног економског циклуса. Управо од те констатације полази Харвардова радна група за будућност Кубе, која је у септембру објавила предлог могућег изласка из кризе.
Документ је занимљив не само због оштрине критике кубанског политичког и економског система већ и због закључка до којег његови аутори долазе: мирна транзиција, по њиховом мишљењу, није могућа без учешћа садашњих кубанских власти. Истовремено, од Сједињених Држава тражи се одустајање од дела политике економског притиска, укључујући санкције које погађају снабдевање Кубе горивом.
Тако се између два приступа који су деценијама обележавали расправу о Куби — очувања постојећег политичког система у име одбране суверенитета, с једне стране, и покушаја да се санкцијама и спољним притиском изнуди промена режима, с друге — предлаже трећи пут: постепена политичка транзиција кроз преговоре, уз истовремено отварање кубанског политичког система и ублажавање америчког притиска.
Ко стоји иза извештаја?
Иако би се документ могао скраћено назвати „Харвардовим планом“, није реч о званичном политичком програму Универзитета Харвард1. Извештај је објављен 10. септембра 2026. године и има 21 страницу. Његова анализа организована је око неколико великих тематских целина: „Вишеструка криза“ (La crisis múltiple), „Сједињене Државе“ (Estados Unidos), „Основни проблем“ (El problema fundamental) и „Будућност“ (El futuro).
У самом извештају аутори наглашавају да су учесници допринос дали у лично име и да њихови ставови не представљају институције са којима су повезани. Документ описују као „живи документ, у настајању“ (documento vivo, en construcción), који ће бити подложан изменама и допунама после даљих консултација.
Важан је и састав групе. У њој је учествовало 14 стручњака различитих професионалних профила: научници и истраживачи са Харварда, Универзитета у Мајамију, Масачусетског технолошког института и Колеџа Мексика, али и економисти, правници, политички активисти, уметници и бивше дипломате.
Међу њима су Алехандро де ла Фуенте, Танија Бругера и Џефри ДеЛорентис, повезани са Харвардовим Програмом за кубанске студије (Programa de Estudios de Cuba); историчар Мајкл Бустаманте са Универзитета у Мајамију; социјалдемократски политички активиста Мануел Куеста Моруа; економиста Омар Еверлени; независни истраживач Хулио Антонио Фернандес Естрада; Роберта Лахоус и Рафаел Рохас са Колеџа Мексика, као и други учесници.
Због тога документ не треба читати као став „Харварда о Куби“, нити као класичну академску студију ограничену на опис стања. Реч је пре о покушају једне разнородне радне групе да, на основу заједничке дијагнозе кризе, понуди политички и економски оквир за могућу транзицију.
Криза која више није само економска
Полазна теза извештаја јесте да Куба не пролази само кроз економску кризу. Аутори говоре о истовременој економској, социјалној, демографској, институционалној и политичкој кризи која, према њиховој оцени, угрожава и само функционисање државе.
Бројке које наводе показују размере проблема. Између 2019. и 2024. кубански бруто домаћи производ опао је за 11 одсто. Пољопривредна производња смањена је за 58 одсто, прерађивачка индустрија за 42 одсто, док је производња шећера опала за 87 одсто. Куба данас увози више од 70 одсто хране, укључујући шећер и кафу, производе који су некада били важни извозни артикли земље.
Економску кризу прати драматично демографско пражњење земље (vaciamiento demográfico). Према подацима које користи извештај, Куба је између 2013. и 2024. миграцијама изгубила више од три милиона становника, док је попис из 2012. регистровао нешто више од 11,1 милион становника. Истовремено, Куба пролази кроз убрзано старење становништва, док број умрлих већ годинама премашује број рођених. Извештај указује да овај тренд додатно погоршава чињеница да жене чине 57 одсто емиграната, што смањује и репродуктивни потенцијал становништва и доприноси даљем паду наталитета.
Посебну пажњу аутори посвећују избору економских приоритета кубанске власти. Између 2014. и 2024. године туризам је добијао између 25 и 50 одсто укупних инвестиција. Само 2024. улагања у туризам била су 14 пута већа од улагања у пољопривреду и 11 пута већа од улагања у здравство, социјалну заштиту и образовање, иако је попуњеност хотелских капацитета износила свега 23 одсто.
За ауторе, дакле, кубанска криза није првенствено резултат једног спољног узрока. Они економски слом повезују са „деценијама неефикасности и погрешних економских и инвестиционих политика“ (décadas de ineficiencia y de políticas económicas y de inversión erradas), као и са структурним слабостима система које су дуго биле прикриване спољним субвенцијама.
У средишту кризе — политички проблем
Управо ту долазимо до једне од најоштријих оцена читавог документа. После економске и социјалне анализе, аутори закључују да се „у средишту“ кубанске кризе налази политички проблем: дубоко нарушен легитимитет власти, неспособност да одговори на основне проблеме земље, репресиван однос према неслагању и ауторитарне структуре које, према њиховој оцени, коче привредну иницијативу, културно и уметничко стваралаштво, науку, образовање и слободну јавну расправу.
Извештај посебно анализира противречност између права која гарантује кубански Устав из 2019. године и њихове примене. Устав признаје слободу мишљења и изражавања, штампе, удруживања и кретања, као и habeascorpus — правну гаранцију која штити појединца од незаконитог или произвољног лишавања слободе и омогућава судску проверу законитости притвора. Аутори, међутим, сматрају да једнопартијски политички систем, политичка зависност судства и репресивно законодавство онемогућавају стварно остваривање тих права.
Као примере наводе декрете-законе 349, 370 и 35, као и праксу такозваних „регуладос“ (regulados) — особа којима кубанске власти административним мерама забрањују или ограничавају излазак из земље, а међу којима су нарочито активисти, независни новинари и представници цивилног друштва. Извештај указује и на репресију после протеста 11. јула 2021. године и поступање према независним уметницима и активистима.
Овде се појављује један од парадокса на којима аутори граде свој предлог. Репресија је, према њиховој оцени, омогућила властима да ослабе независне покрете и спрече понављање масовних протеста, али је истовремено затварањем, притисцима и изгнанством активиста и интелектуалаца уклонила управо оне људе који би могли бити саговорници у будућем процесу политичке транзиције. „Пражњење острва није само демографско“ (El vaciamiento de la Isla no es solo demográfico), закључује извештај.
Амерички ембарго и нове санкције нису исто
За разумевање овог дела извештаја српском читаоцу важно је једно разликовање. Оно што се у јавности често једноставно назива „америчким санкцијама Куби“ заправо је сложен систем различитих мера настајалих током више од шест деценија. Његову основу чини дугогодишњи амерички економски ембарго, чији корени сежу у почетак шездесетих година. Током времена он је допуњаван различитим законским, финансијским и трговинским ограничењима. Кубанске власти за читав тај систем најчешће користе израз „блокада“ (bloqueo), док се у америчком правном и политичком језику говори о ембаргу и санкцијама.
Посебан значај има Закон о кубанској слободи и демократској солидарности из 1996. године (Cuban Liberty and Democratic Solidarity (LIBERTAD) Act of 1996), познатији као Хелмс-Бартонов закон. Њиме су бројне до тада извршне мере ембарга унете у закон, чиме је простор председника САД да самостално оконча целокупан режим ембарга битно сужен. Закон је такође отворио могућност покретања поступака у вези са имовином америчких држављана која је конфискована после Кубанске револуције. То објашњава зашто је процес нормализације који су 2014-2016. започели Барак Обама и Раул Кастро могао да доведе до обнове дипломатских односа и ублажавања појединих ограничења, али не и до једноставног председничког укидања читавог ембарга.
На тај вишедеценијски систем ограничења надовезале су се нове мере администрације Доналда Трампа из 2026. године, које Харвардов извештај посебно анализира. Извршном наредбом од 29. јануара 2026. председник САД прогласио је политику и поступке кубанске владе „неуобичајеном и изузетном претњом“ националној безбедности и спољној политици САД и прогласио ванредно стање у вези са том претњом. Истом наредбом успостављен је механизам који омогућава увођење додатних царина на робу из земаља које директно или индиректно продају или на други начин обезбеђују нафту Куби.
Нова извршна наредба од 1. маја додатно је проширила санкциони механизам. Она омогућава увођење санкција страним лицима и субјектима повезаним са кубанском владом, одређеним секторима кубанске привреде, тешким кршењима људских права или корупцијом, као и мера према страним финансијским институцијама које обављају или олакшавају одређене значајне трансакције у корист санкционисаних лица. То разликовање је пресудно за правилно читање Харвардовог предлога. Његови аутори не тврде да су мере из 2026. године створиле структурну кубанску кризу — напротив, подробно описују економске, институционалне и политичке проблеме који су им претходили. Али сматрају да је нови амерички притисак кризу додатно продубио и да су његове последице за најугроженије слојеве становништва биле веома тешке.
Критика Вашингтона, али не и изједначавање одговорности
Управо ту извештај постаје сложенији од једноставне осуде кубанског система. Иако главне структурне узроке кризе налази унутар саме Кубе, америчку политику не третира као споредно питање.
Аутори сматрају да су нове мере администрације Доналда Трампа додатно и веома озбиљно погоршале положај становништва. Ограничења у снабдевању нафтом, према њиховој оцени, продубила су енергетску кризу и додатно отежала функционисање болница и других здравствених установа, дистрибуцију хране и јавни превоз. Истовремено, документ наглашава да је кубански енергетски систем већ био у веома лошем стању због дотрајалих термоелектрана и електроенергетске мреже.
Аутори иду и корак даље и политику садашње америчке администрације називају „експлицитно империјалном“ (explícitamente imperial). Подсећају да настојање Вашингтона да изазове „промену режима“ (cambio de régimen) у Хавани није ново и да америчко-кубанске односе деценијама обележава огромна асиметрија моћи. Истовремено, кубанској власти замерају што није развила нову стратегију односа са Сједињеним Државама и што је, по њиховом мишљењу, пропустила прилику коју је представљало приближавање у време Барака Обаме.
Посебно је занимљив пример америчке хуманитарне помоћи. Убрзо после новог заоштравања санкција, Сједињене Државе су у мају 2026. понудиле Куби до 100 милиона долара хуманитарне помоћи, која би била дистрибуирана преко Католичке цркве и других независних хуманитарних организација. Аутори у томе виде противречност: Вашингтон, по њиховој оцени, хуманитарном помоћи настоји да ублажи последице кризе коју његове сопствене казнене мере истовремено додатно погоршавају.
Та двострука критика једна је од најважнијих особина документа. Његова теза није да су Хавана и Вашингтон подједнако одговорни за кубанску кризу, нити аутори покушавају да ту одговорност математички расподеле. Структурне узроке кризе пре свега траже у кубанском политичком и економском систему, док америчку политику представљају као фактор који је већ постојећу кризу додатно продубио.
Први корак: амнестија
После дијагнозе следи најважнији део документа — предлог изласка из кризе. Аутори полазе од става да решење није могуће без „непосредних политичких промена“ (cambios políticos inmediatos). Међутим, не предлажу насилно рушење садашње власти нити америчку интервенцију. Напротив, инсистирају на мирном процесу у којем би саме кубанске власти требало да преузму иницијативу и постану његови посредници.
Као први корак предлажу општу амнестију политичких затвореника, уз безусловно ослобађање свих који су затворени због поступака који су формално заштићени кубанским Уставом. Аутори посебно наглашавају да то не виде као захтев Вашингтона: „То није амерички империјални захтев; то је захтев кубанских грађана“ (Esta no es una demanda imperial americana: este es un reclamo de la ciudadanía cubana). Циљ таквог корака био би поновно стварање простора за политички плурализам и дијалог.
На тај корак би, према предложеном моделу, Сједињене Државе требало да одговоре „непосредно, позитивно и одлучно“ — најпре укидањем санкција које погађају снабдевање горивом, а затим и обезбеђивањем почетних средстава која би помогла стабилизацији кубанске привреде.
Истовремено би Хавана требало да декриминализује облике протеста, мишљења и изражавања који су већ формално заштићени Уставом, укине декрете-законе 349, 370 и 35 и оконча ванзаконска ограничења слободе кретања. Сваком Кубанцу, без обзира на политичко опредељење, морало би бити омогућено да напусти земљу и да се у њу врати.
Предлог је, дакле, замишљен као процес узајамних корака, а не као једнострани уступак Хаване или Вашингтона. Политичко отварање на Куби требало би да буде праћено конкретним ублажавањем америчког притиска, при чему би сваки наредни корак једне стране стварао простор за одговарајући корак друге.
Може ли власт бити и део проблема и део решења?
У томе се налази истовремено једна од најзанимљивијих и најспорнијих претпоставки читавог документа. После десетак страница веома оштре критике кубанске власти — њене економске политике, једнопартијског система, репресије и губитка легитимитета — од те исте власти очекује се да покрене процес који би на крају требало да доведе до демократског и плуралистичког политичког система.
Аутори су свесни те противречности. Изричито признају да претпоставку према којој кубанске власти морају имати „фундаменталну улогу“ (un rol fundamental) у процесу транзиције не деле сви политички актери на Куби и у дијаспори. Њихов аргумент је, међутим, прагматичан: решење садашње кризе захтева учешће свих страна, укључујући и саме кубанске власти. Ако се искључе насиље и спољна интервенција, тешко је замислити мирну транзицију без учешћа институција и људи који тренутно располажу државном влашћу.
Управо ту остаје једно од најважнијих отворених питања предлога. Документ подробно објашњава шта би кубанска власт требало да учини, али много мање говори о томе који би политички подстицаји навели руководство да добровољно покрене процес чији би крајњи исход био окончање једнопартијског политичког монопола. Другим речима, документ нуди правац транзиције, али знатно мање разрађује механизам којим би се садашња власт могла убедити да тај процес заиста започне.
Слична недоумица постоји и на америчкој страни. Предлог претпоставља да би Вашингтон на почетне кораке Хаване одговорио ублажавањем притиска. Међутим, актуелна америчка администрација је током 2026. године кренула у супротном правцу: јануарском и мајском извршном наредбом додатно је појачала притисак на кубанску владу.
Харвардов предлог зато не зависи само од спремности Хаване на политичко отварање. Његова остваривост зависи и од спремности Вашингтона да, уколико до таквог отварања дође, промени сопствену стратегију и на уступке кубанске стране одговори конкретним ублажавањем притиска.
Дијаспора — много више од дознака
Трећи елемент без којег је тешко разумети овај предлог јесте кубанска дијаспора. Сам извештај одбацује схватање по којем су Кубанци у иностранству пре свега извор девизних дознака (remesas). Кубу дефинише као „транснационалну нацију“ (Cuba es una nación transnacional), која обухвата и становнике острва и Кубанце расуте широм света. Дијаспори се зато додељује много шира политичка, економска и друштвена улога у евентуалној обнови земље.
Размере тог фактора најбоље се виде у Сједињеним Државама. Према подацима за 2024. годину, у САД је живело око 2,95 милиона људи кубанског порекла. Пју рисерч центар (Pew Research Center), на основу података америчког истраживања American Community Survey, наводи да 61 одсто америчких Кубанаца — око 1,8 милиона људи — живи на Флориди, док чак 42 одсто, односно око 1,2 милиона, живи у ширем подручју Мајамија.
Таква концентрација објашњава зашто кубанска дијаспора није само питање кубанске унутрашње политике већ и значајан фактор америчке политике према острву. Њени политички ставови, међутим, нису једнообразни и мењали су се кроз генерације и различите таласе миграције. Истраживања показују значајну наклоност републиканцима међу кубанско-америчким бирачима, али и генерацијске и политичке разлике унутар саме заједнице.
За Харвардову групу дијаспора има још непосреднији значај. Она већ представља важан ослонац бројним породицама на острву путем дознака, али њен потенцијални допринос не своди се на слање новца. Дијаспора би могла да обезбеди капитал, знање, професионалне и пословне везе и искуство неопходно за развој кубанског приватног сектора и обнову привреде. Америчка ограничења су, у различитим периодима, утицала и на могућности и начине слања дознака на Кубу.
Али извештај ни овде није једностран. Кубанским властима замера што су емиграцију деценијама политички искључивале и представљале као непријатељску или антинационалну снагу. Истовремено критикује и оне делове дијаспоре за које је сваки контакт са кубанским властима једнак издаји и који, према оцени аутора, постављају максималистичке захтеве који отежавају постизање договорених решења.
То је важно за разумевање логике читавог документа: ако је Куба „транснационална нација“, а циљ мирна политичка транзиција, ниједна од великих компоненти кубанског политичког питања — власт, опозиција, независно цивилно друштво и дијаспора — не може једноставно бити искључена из процеса.
Од планске ка социјалној тржишној економији
Политичке промене пратио би прилично амбициозан програм економске реформе. Харвардова група не предлаже једноставну приватизацију целокупне кубанске економије, већ изградњу онога што назива „социјалном тржишном економијом“ (economía social de mercado), која би комбиновала тржишне механизме са различитим облицима својине, укључујући приватну, и мерама социјалне заштите и смањивања неједнакости.
Посебна улога намењена је приватном сектору, који, према извештају, већ запошљава приближно трећину запослених у земљи. Дијаспора би могла да обезбеди капитал, пословне везе, знање и искуство неопходно за његов даљи развој. У пољопривреди се предлаже либерализација правног режима коришћења земљишта и подстицање приватне производње и продаје хране.
Још амбициознији је предлог поновног укључивања Кубе у међународне финансијске институције — Међународни монетарни фонд (ММФ), Светску банку, Међуамеричку развојну банку (BID) и Развојну банку Латинске Америке и Кариба (CAF). Приступ средствима ових институција требало би, према предлогу, да помогне обнови електроенергетског система, болница и здравствених служби, школа, стамбеног фонда, саобраћаја и путне инфраструктуре.
Аутори, међутим, наглашавају да прелазак на тржишну економију не би смео да доведе до обнове од које би корист имали само они који већ располажу девизама и капиталом. Зато економску реформу повезују са социјалном заштитом, праведнијом расподелом користи од привредног раста и смањивањем постојећих неједнакости.
Зашто је Хелмс–Бартон важан?
Управо у том контексту треба разумети и наизглед успутну препоруку извештаја да би кубанска дијаспора могла да допринесе постепеној либерализацији америчке трговинске и кредитне политике према Куби и, на крају, укидању Хелмс-Бартоновог закона (Cuban Liberty and Democratic Solidarity (LIBERTAD) Act of 1996).
Тај закон је важан зато што питање нормализације америчко-кубанских економских односа више није искључиво у рукама Беле куће. Његовим усвајањем 1996. године велики део режима ембарга који је раније почивао на извршним одлукама добио је законску основу. Зато амерички председник може у оквиру својих овлашћења да ублажи или промени поједине аспекте политике према Куби, али не може једноставно једним потписом укинути читав ембарго кодификован законом.
То Харвардовом предлогу даје додатну сложеност. Ако би политичка транзиција напредовала до свеобухватне нормализације односа, не би био довољан само договор будуће или прелазне кубанске власти са америчким председником. Било би неопходно и деловање Конгреса САД.
Истовремено остаје једно од најосетљивијих питања кубанско-америчких односа: имовина конфискована после Кубанске револуције. Харвардова група зато не предлаже једноставан повраћај имовине бившим власницима, већ успостављање транспарентних и међународно признатих поступака за решавање имовинских захтева, уз узимање у обзир интереса и стварности како Кубанаца у дијаспори тако и оних који данас живе на острву.
То је важна нијанса: питање својине не третира се само као правно питање бивших власника и њихових наследника, већ и као потенцијално веома осетљив социјални проблем за садашње становништво Кубе.
Приватни сектор, међународне институције и социјална заштита
Предлог економске трансформације зато није ограничен на либерализацију тржишта. Аутори инсистирају на томе да економска нормализација није могућа без социјалне једнакости и укључивања најугроженијих делова становништва.
Предвиђа се и легализовање и подстицање приватних непрофитних организација које би могле да помажу болницама, школама, универзитетима, библиотекама, музејима и установама културе. Приватна филантропија, уређена транспарентним правилима и подстакнута пореским олакшицама, такође би добила улогу у обнови земље.
У том смислу израз „социјална тржишна економија“ (economía social de mercado) није небитан. Предложени модел не подразумева само признавање приватне својине и предузетништва, него и очување и обнову јавних услуга, мере за смањивање социјалних неједнакости и посебну пажњу према расизму и расној неједнакости. Другим речима, замисао аутора није проста замена државне планске економије нерегулисаним тржиштем, већ изградња тржишне привреде са израженом социјалном компонентом.
Крајњи циљ: нови уставни поредак
Све наведене мере аутори представљају као кораке који би могли бити започети релативно брзо. Крајњи политички циљ, међутим, постављен је на средњи и дуги рок. Куба би, према предлогу, требало да добије нову Уставотворну скупштину (una nueva asamblea constituyente), која би отворила простор за националну расправу одлагану деценијама и поставила основе демократског и плуралистичког политичког система.
Шири процес транзиције, како га замишља Харвардова група, захтевао би учешће садашњих кубанских власти, опозиције, независног цивилног друштва, дијаспоре, Сједињених Држава и међународне заједнице. Аутори и сами признају да постизање консензуса између толико различитих актера неће бити лако.
Документ, међутим, не нуди детаљан институционални модел прелазне владе нити календар транзиције. Није разрађено како би тачно била формирана прелазна власт, ко би одређивао њен састав, на који начин би се гарантовало равноправно политичко учешће различитих актера или шта би се догодило уколико нека од страна одбије договор.
То није нужно недостатак ако се документ чита онако како га сами аутори представљају — као „живи документ, у настајању“ и почетак разговора, а не као готов уставни пројекат. Али јесте важно ограничење ако се о њему говори као о конкретном „плану транзиције“: извештај прилично јасно одређује правац и циљ политичких промена, али знатно мање разрађује институционални пут којим би се од садашњег система до тог циља стигло.
Хавана одбацује дијагнозу
Реакција кубанских власти била је оштра. Министар спољних послова Бруно Родригес назвао је документ „псеудонаучним извештајем“ (informe pseudocientífico) и оптужио његове ауторе да покушавају да „збуне и манипулишу америчком и међународном јавношћу“. Према његовим речима, извештај намерно прикрива последице готово седам деценија америчке политике економског притиска, трговинских и финансијских ограничења према Куби.
Основна разлика између реакције Хаване и Харвардовог документа зато није у питању да ли америчке санкције имају последице. И сам извештај им приписује озбиљне последице и оштро критикује садашњу политику Вашингтона. Спор је пре свега око питања шта представља основни узрок кубанске кризе.
Кубанска власт тежиште ставља на вишедеценијски амерички ембарго и нове мере економског притиска. Харвардова група, насупрот томе, сматра да су санкције кризу знатно погоршале, али да њени структурни корени леже у самом кубанском политичком и економском систему.
Управо зато две стране могу да се сложе да америчке санкције наносе штету кубанској привреди и становништву, а да истовремено изведу потпуно различите закључке о томе где лежи примарна одговорност за кризу и шта би требало мењати.
Шта предлог нуди, а шта оставља отвореним?
Једна од главних особености Харвардовог документа јесте покушај да се изађе из логике према којој су једине могућности очување садашњег кубанског система или промена режима изазвана спољним притиском.
Предлог повезује питања која су у политичкој расправи о Куби често раздвојена: политичку либерализацију и ублажавање америчких санкција; приватну својину и социјалну заштиту; учешће опозиције и дијаспоре са учешћем представника садашње власти; укључивање међународних финансијских институција са посебним мерама против друштвене и расне неједнакости.
Унутрашња логика предлога заснива се на узајамности: ниједна страна не би требало да добије све унапред, већ би политички уступци једне стране требало да буду праћени одговарајућим корацима друге.
Управо ту се, међутим, отвара и главно питање његове изводљивости. Од кубанске власти очекује се да ослободи политичке затворенике, отвори простор за независно политичко деловање и на крају прихвати уставни процес који би окончао једнопартијски политички монопол. Од Вашингтона се очекује да на такве кораке одговори ублажавањем политике притиска. Од опозиције и делова дијаспоре очекује се да прихвате да представници постојећег система буду учесници транзиције, а не само предмет његовог уклањања.
Ниједан од тих предуслова није унапред обезбеђен. И сами аутори признају да постизање консензуса између кубанске власти, опозиције, цивилног друштва, дијаспоре, америчке администрације и међународне заједнице „неће бити лако“.
Због тога највећа непознаница није толико шта Харвардова група предлаже — јер је редослед њених почетних мера прилично јасан — колико шта би актере са дубоко супротстављеним интересима навело да тај процес заиста започну и, још важније, да у њему остану када би почетни уступци почели да мењају постојећи однос политичке моћи.
План или оквир за разговор?
Зато је можда најпрецизније овај документ посматрати не као готов план за будућност Кубе, већ као предлог оквира за разговор и преговоре о њеној будућности. Уосталом, и сами аутори представљају га као „живи документ, у настајању“, отворен за даље консултације, ревизије и измене.
Документ је веома критичан према кубанској власти: кризу види као структурну, у њеном средишту препознаје политички проблем, тражи амнестију политичких затвореника, укидање репресивних прописа, политички плурализам и, на крају, нови уставни поредак.
Истовремено је знатно критичнији према америчкој политици него што би се могло закључити из дела медијских приказа документа: санкцијама приписује озбиљно погоршање хуманитарне и енергетске кризе, критикује политику промене режима спољним притиском и садашњу политику Вашингтона назива „експлицитно империјалном“.
Критика две стране, међутим, није симетрична, јер ни улоге које им извештај приписује нису исте. Од Хаване се очекује да започне унутрашњу политичку трансформацију, док се од Вашингтона очекује да на такве кораке одговори ублажавањем економског притиска и тако олакша услове у којима би та трансформација требало да се одвија.
Да ли је таква комбинација политички остварива, остаје отворено питање. И сами аутори полазе од тога да би процес захтевао постизање договора између актера са веома различитим интересима — кубанске власти, опозиције, независног цивилног друштва, дијаспоре, Сједињених Држава и међународне заједнице.
Ту се истовремено налазе амбиција и ограничење Харвардовог предлога. Он не нуди готов рецепт, већ покушава да промени начин на који се поставља питање будућности Кубе: уместо ко треба да победи у вишедеценијском сукобу Хаване и Вашингтона, пита под којим условима би сами Кубанци — и они на острву и они у дијаспори — могли да започну мирну политичку и економску трансформацију земље. Документ на то питање не даје коначан одговор. Он пре покушава да утврди услове под којима би трагање за тим одговором могло да започне.
1 Report: Harvard Working Group on Cuba’s Future | David Rockefeller Center for Latin American Studies
