„Ово се догодило“ (Esto ha sucedido) најновија је књига Хуана Габријела Васкеса, који у овом разговору говори о свом блиском односу према роману и новинарству, као и о политичкој клими у Латинској Америци.
Може ли разговор са Хуаном Габријелом Васкесом (1973) да заобиђе нилске коње? Пре петнаест година, роман Звук ствари које падају, добитник Награде „Алфагуара“ за роман 2011. године, полазио је од приче о четири нилска коња које је нарко-бос Пабло Ескобар осамдесетих година довео у Колумбију. „Од те књиге наставила се моја потрага за романима који су у стању да обухвате искуство моје земље“, каже писац за Лаберинто и додаје да је једна од његових недавних колумни у шпанском листу Ел Паис (El País) била посвећена тим нилским коњима, који се сада, након што су постали права напаст, суочавају са могућношћу да их колумбијска влада усмрти.
„Попут диносауруса из приче Аугустa Монтероса, нилски коњи су и даље ту“, каже Васкес, а да то није ни намеравао, током разговора се оцртава пукотина која повезује ту готово митску животињу из микроприче гватемалског писца са историјом левичарских и десничарских диктатура у Латинској Америци. „Латинска Америка проживљава крајње необичан повратак педесет година уназад, и код деснице и код левице“, тврди колумбијски писац уочи предавања „Шпански језик у доба гнева: књижевност као отпор“, на којем је, на Међународном конгресу писаца у Центру лепих уметности у Кагвасу, у Порторику, стао у одбрану Бед Банија пред ауторитаризмом Доналда Трампа.
Нарко-нилски коњи, додуше патуљасти, појавили су се те 2011. године и у дебитантском роману Хуана Пабла Виљалобоса Fiesta en la madriguera (Журка у јазбини), који је 2024. године екранизован и стигао на стриминг платформе. Најновија књига Васкеса, аутора готово десет романа, није фикција. Esto ha sucedido („Ово се догодило“, Алфагуара, 2026) доноси његове колумне објављиване током последњих пет година у листу Ел Паис.
Звук ствари које падају, роман који је, захваљујући Награди „Алфагуара“, Вашу каријеру винуо у висине, навршава петнаест година. Недавно сте објавили Esto ha sucedido. Играјући се тим насловом, питам Вас: шта се догодило?
Много тога. Наставила се потрага за романима који су у стању да обухвате искуство моје земље. После Звука ствари које падају уследио је Las reputaciones („Репутације“, 2013). Од тада сам схватио да се око исте опсесије постепено обликовала једна група романа: покушај да се језиком фикције испричају стварни животи. То се догодило у једном веома великом делу романа La forma de las ruinas („Облик рушевина“, 2015), а затим и у читавим књигама као што су Кад погледаш иза себе (Volver la vista atrás, 2020) и Los nombres de Feliza („Фелисина имена“, 2024), мој најновији роман. Обе говоре о стварним животима, стварним личностима: прва о филмском редитељу Серхију Кабрери, мом пријатељу, а друга о колумбијској вајарки Фелиси Бурстин, која је умрла веома млада, у 48. години, у једном париском ресторану док је вечерала са Габријелом Гарсијом Маркесом. То је живот који сам покушао да испричам. То је пут којим су ишли моји романи, својеврсно постепено откривање начина на који се језик фикције и архитектура романа, алати књижевне имагинације, могу употребити да би се испричали стварни животи, животи којих више нема.
Шта се, заправо, догодило са нилским коњима? За њих сам сазнао из Звука ствари које падају, а годинама касније они су и даље тема, и то не само у Колумбији, већ чак и у Индији.
Сада су у средишту расправе. Звук ствари које падају почео је да добија облик када сам случајно наишао на фотографију првог нилског коња којег су убили унајмљени ловци и колумбијске власти, јер је 2009. године постао опасна животиња, шеснаест година после Ескобарове смрти. Од 2009. године нилски коњи су и даље ту, попут Монтеросовог диносауруса. То је нешто невероватно. Нико не зна шта да ради с њима. И поново су у средишту расправе у Колумбији, јер то више нису она четири примерка која је Ескобар довео средином осамдесетих година, већ 169 јединки које представљају претњу и еколошки проблем. И ето их, већ петнаест година на првој страници мог романа, како разговарају с нама.
На који начин су стварне личности потиснуле фикцију и у каквој је то вези са Вашом улогом колумнисте и есејисте, која је више усидрена у стварности, као у Вашој најновијој књизи?
Не видим то као део исте појаве. Моја најновија књига, Esto ha sucedido, збирка је колумни које сам током последњих пет година писао за Ел Паис, од пандемије и њених непосредних последица па све до данашњег тренутка. За мене све то чини један нови скуп проблема који нас приморава да изнова промислимо своје место у свету, свој однос према свету као грађана и свој однос према технологији. Приморало нас је и да изнова преиспитамо свој однос према истини, према стварности.
Наслов је у том погледу веома речит.
Књига се зове Esto ha sucedido („Ово се догодило“) по једној реченици из романа Албера Камија који веома волим, Куга, у којем приповедач тврди да је задатак хроничара да каже „ово се догодило“ када зна да се то заиста догодило — нешто сасвим једноставно. Мислим да то више није могуће. Наш однос према стварности нарушен је до те мере да више није могуће видети стварност и описати је, јер ће увек постојати нека веома снажна сила на друштвеним мрежама, уз помоћ вештачке интелигенције или политичког дискурса попут оног Доналда Трампа, која ће нам рећи: нисте видели то што сте видели, нисте чули то што сте чули. То се догодило у Минеаполису са убиствима која су починили припадници америчке Службе за имиграцију и царине (ICE). То је променило наш однос, као грађана, према истини и према појму заједничке стварности. То је једна од опсесивних тема која се провлачи кроз књигу.
А у романима?
Када је реч о романима, с друге стране, нисам имао никакав унапред утврђен програм. Током живота сусретао сам се са туђим животима — животом једне вајарке, једног филмског редитеља, Колумбијаца — који су, из различитих разлога, за мене постали својеврсно оличење свега онога што ме занима као писца фикције: да истражујем људске животе као просторе у којима се сударају јавно и приватно, људске животе у којима начин на који смо родитељи и деца, љубавници и пријатељи бива измењен кретањима историје и политике.
Још од Los informantes („Доушници“), из 2004. године, моји романи настоје да донекле расветле тај простор у којем се укрштају приватно и јавно. Последњих година схватио сам да стварни животи могу бити управо тај простор. Наравно, мора бити реч о одређеној врсти живота. Али схватио сам да ме је оно што сам настојао да урадим у својим романима — да истражујем укрштање приватног и јавног — довело до сусрета са животима који као да представљају пример, оличење свега тога. И тада долази одлука да их испричам.
А шта је са структуром? На последњем Сајму књига у Гвадалахари, нарочито током одавања почасти Марију Варгасу Љоси, Хавијер Серкас и Леонардо Падура истакли су значај који је нобеловац придавао структури својих романа.
Постоје два начина писања романа. Један је онај у којем облик дела добија велики значај и у извесној мери одређује какав ће роман бити. Други је оно што бисмо могли назвати „романом гласа“, у којем постоји глас који говори и говори и говори, а роман се гради помоћу других механизама, не архитектонских, већ дигресије и асоцијације идеја. Ту је, на пример, Хавијер Маријас, којем се неизмерно дивим. На супротном полу је Варгас Љоса, код којег је све било архитектура. Форма Зелене куће, Разговора у Катедрали или Рата за смак света налик је изградњи веома пажљиво осмишљене грађевине која одређује шта роман може да исприча. За мене је то одувек било веома важно. Моји романи су конструкције код којих форма долази прва. Одлучим да ће овај роман имати пет делова и да ће сваки део имати седам пододељака.
То су механизми којима романописац располаже како би се суочио са великим проблемом који представља одсуство правила — чињеница да може да уради све. Архитектура нам поставља одређене границе, а границе нам омогућавају да унутар њих стварамо, као када одлучимо да ће нека песма имати четрнаест стихова од по једанаест слогова. А пошто сам одувек веровао да је једна од ствари које књижевност чини — и због којих вреди читати роман или га писати — увођење реда у хаос искуства, та архитектура уводи ред у људско искуство које је хаотично и несређено, па самим тим и несхватљиво. Изградња романа омогућава да хаотичан и несхватљив живот једног човека постане уређен и схватљив и да добије неко значење.
А шта је са језиком? Дошли сте у Порторико на конгрес на којем се говори о одбрани шпанског језика. Да ли шпански језик треба бранити? Ко треба да га брани?
За писца је сваки језик естетски феномен. Стога се он напаја изворима који припадају књижевној традицији. Али језик је истовремено и политички феномен и као такав долази у сукоб или противречност са другим политичким појавама. Напади којима је шпански језик изложен од стране Трампове администрације очигледни су; то је администрација која укида верзију на шпанском језику интернет страница Беле куће, која шпански језик чини сумњивим када га певач попут Бед Банија употребљава на једном спортском догађају који је претежно англосаксонски.
Шпански језик постао је средство политичког сукоба са америчком владом која је ксенофобична, антиимигрантска и дубоко расистичка и која је Латиноамериканце учинила једном од главних мета тог прогона. Шпански је, хтео то или не, постао језик отпора. На нама који живимо од шпанског језика јесте да пружимо тај отпор најгорим ксенофобичним и антилатиноамеричким тенденцијама владе Сједињених Америчких Држава.
Политика је присутна у Вашим романима и новинским колумнама. На који начин оно што се дешава у Латинској Америци — са левичарским владама, попут владе Густава Петра у Колумбији, или, с друге стране, крајње десничарским владама Најиба Букелеа у Салвадору или Хосеа Антонија Каста, који је преузео дужност председника Чилеа — утиче на избор тема у Вашој прози или есејима?
Не мислим да ће то много утицати на моје романе. Романи иду неким другим колосеком. Роман живи изван времена; не могу се писати романи, или се бар не могу тако лако писати, о садашњости једног друштва, макар само због једноставне чињенице да између почетка и завршетка писања романа прођу три године, а друштво се у међувремену промени. Али то веома јасно и снажно обележава мој живот новинара, мој рад као колумнисте. Гледам једно крајње необично враћање Латинске Америке у идеолошке оквире од пре педесет година, и код деснице и код левице.
Данас је Латинска Америка простор који међусобно деле они који са носталгијом гледају на војне диктатуре из седамдесетих година, они који представљају својеврсне реинкарнације војних диктатура из шездесетих, седамдесетих и осамдесетих, попут Жаира Болсонара, иако он више није на власти; или они који улепшавају слику војних диктатура, попут Хавијера Милеја; или они који нарушавају консензус који је постојао у погледу војних диктатура, попут Каста. С друге стране, ту су они који оживљавају старе левичарске идеологије из доба Хладног рата, које могу попримити облик ауторитаризма попут оног Уга Чавеса и Николаса Мадура, или облик демократије са популистичким обележјима која не поштује сва правила демократске игре, не поштује поделу власти и подрива демократију изнутра, као у случају Петра. Или отворених диктатура, попут оне Данијела Ортеге или Мигела Дијас-Канела. Латинска Америка данас поново постаје простор у којем је све прекривено, како је говорио Варгас Љоса, или сабљама или утопијама. Чини се да су се идеолошки оквири левице и деснице вратили на оно што се дешавало пре четрдесет или педесет година, а то је изузетно озбиљно.
Шта Вас даље очекује у књижевном смислу? Прошле су већ три деценије од објављивања Ваше прве књиге. И дозволите ми да се мало не сложим са Вама: ја ипак мислим да су Ваши романи политички.
Сви моји романи су политички. Ствар је у томе што их не одређује актуелна политика. Романи јесу политички, али књигу као што је Звук ствари које падају, која говори о седамдесетим, осамдесетим и деведесетим годинама, написао сам 2011. године. La forma de las ruinas, која говори о једном убиству почињеном 1914. године, убиству Рафаела Урибеа, и другом почињеном 1948. године, убиству Хорхеа Елијесера Гаитана, написао сам 2014. године. Сви моји романи су политички, слажем се, али их не пишем о актуелном политичком тренутку. Да, то јесте опсесија, књижевни демон којег се нећу ослободити. И следећи роман биће о том простору у којем политичке и историјске силе обликују приватни живот људи. О томе ћу наставити да пишем, о томе ће бити и следећи роман. А сада, после Esto ha sucedido и текстова које пишем за Ел Паис, по три месечно, већ желим да се вратим фикцији као начину постојања.
Да ли Вам личност попут Илона Маска, који се појављује у Вашим колумнама, делује довољно књижевно занимљиво да бисте о њему написали фикцију?
Па, не, јер не пишем хорор романе.
Извор: Milenio
