Новоизабрани председник Абелардо де ла Есприеља у уторак је приуставио пренос власти након што га је председник Густаво Петро оптужио за превару. Дан раније, одлазећи колумбијски председник Густаво Петро изјавио је да неће признати резултате избора који су председником учинили крајњег десничара Абеларда де ла Есприељу.
Да ли је то почетак нове политичке кризе у Колумбији? Какве би могле бити последице овог сучељавања?
Ситуацију у Колумбији за „Два Југа“ коментарише психолог, еколошки активиста, бивши руководилац Партије зелених у департману Мета, песник и писац Хорхе Нијевес Мартинез.
Постоје тренуци у историји једне нације када политика престаје бити расправом о идејама и претвара се у хладан, отуђен и дубоко забрињавајући спектакл. Оно чему Колумбија тренутно присуствује између одлазеће владе Густава Петра и тима изабраног председника Абеларда де ла Есприеље више није обична примопредаја власти; то је фарса која се у реалном времену емитује пред телевизијским камерама и која нас, као друштво, увлачи у простор колективне неизвесности, уливајуће страх.
Као грађани, ову представу посматрамо са мешавином немоћи и збуњености. С једне стране, одговор председничке палате није био институционална разборитост, већ укључивање камера и претварање процеса примопредаје власти у виртуелни ријалити програм, до те мере да су оспорили резултат избора од 21. јуна, називајући наследника „нелегитимним“. С друге стране, одговор новоизабраног председника, далеко од државничког држања какво овај тренутак захтева, разоткрио је забрињавајућу и надмену нестручност, као и дубоки недостатак искуства у управљању државним пословима.
Де ла Есприеља се одлучио за изливе беса и лупање вратима: суочен са провокацијама, одмах је обуставио разговоре за преговарачким столом, показавши нагао темперамент који више воли информациони мрак него технички договор. То је типично понашање некога ко не разуме како ради државни механизам и верује да је управљање државом исто што и суђење пред камерама или добијање парнице. Данас су, због сујете обе стране, сви мостови порушени, а земља је остављена у мраку.
Немогуће је не осетити дубоку забринутост док гледамо како институције које би требало да нам уливају сигурност слабе само да би нахраниле понос политичких крајности. Ово није „Игра престола“, већ људска криза чије ћемо последице врло брзо почети да плаћамо.
Непосредна опасност: насумичност и напетост на улицама
Прва и можда најболнија краткорочна последица јесте то што је обичан грађанин остављен на цедилу. Пошто је процес примопредаје власти фактички прекинут, а новоизабрани председник реаговао непромишљено, његов тим ће кормило државе преузети насумично.
Без икаквог искуства у државној управи које би му било ослонац, одлука Де ла Есприеље да се изолује од техничког дела примопредаје граничи се са неодговорношћу. Сада ће покушавати да открије стварно стање у тако осетљивим областима као што су здравство, социјална давања или привреда, ослањајући се на формалне захтеве за приступ информацијама. Шта ће бити са лечењем болесних? Шта ће бити са регионалним буџетима? Нико не одговара; и једној и другој страни је важније да добију битку пред микрофонима.
У међувремену, стрепња се преноси на улице. Позиви на масовне протесте и запаљиви говори суочавају нас са бауком грађанског насиља. Забрињава и боли помисао да Де ла Есприеља разматра могућност да се 7. августа, дана када Колумбија традиционално на Тргу Боливар обележава демократску смену власти, склони у војну касарну како би положио заклетву. Нарушавање те историјске традиције није знак политичке мудрости, већ материјални одраз дубоког страха, озбиљног недостатка дипломатске вештине и чињенице да се новоизабрана власт утврђује у рововима пре него што је уопште почела да влада. То показује да га председничка лента оптетерећује и пре него што ју је надео преко рамена.
Цена сутрашњице и позив на разум
Када се погледа у хоризонт, изгледи су сложени. Абелардо де ла Есприеља ће управљати земљом која је располућена: 12,9 милиона гласова наспрам 12,7 милиона левице. Ниједан од ова два блока нема намеру да попусти ни за милиметар, а свадљиви наступ новоизабраног председника, уз потпуно одсуство искуства у вођењу политичких преговора на највишем нивоу, прети да уништи сваку могућност постизања консензуса у поларизованом Конгресу. Када саме политичке вође доводе у питање легитимитет избора и бирају сукоб уместо техничко-политичке дебате, одузимају нам и последњу сигурност која нам је преостала — ону да уставни поредак има важност.
Ипак, усред ове олује сујета, грађани не смеју дозволити себи да упадну у замку провокација. Данас је Колумбији више него икада потребан снажан позив на смиреност, разборитост и колективну мудрост. Огорчење које осећамо због незрелости наших политичких лидера — и оних који одлазе и оних који долазе са више охолости него управљачког искуства — не сме се претворити у мржњу на улицама нити у насиље међу сународницима. Нација је далеко већа и достојанственија од лидера који је данас тако несигурно воде.
Преостаје нам тежак, али неопходан задатак да од њих захтевамо зрелост, да останемо будни у одбрани наших институција и да не заборавимо да ћемо, када се телевизијске камере коначно угасе, управо ми — обични грађани — морати да поново састављамо делове друштва које се данас распада пред нашим очима.
Смиреност и будна демократска пажња су наш најјачи облик отпора.
