Последњих десетак година, политичка сцена Чилеа је поново почела да се радикализује, пре свега од стране левице. Након година опстајања на успешном Пиночевом моделу, и отварања и за сарадњу са Кином, левица је почела да се враћа радикалнијим традицијама
Последњих десетак дана априла месеца, колега Родриго Баљестер, шеф Центра за европске студије и ја, са осам елитних студената МЦЦ које смо изабрали на испиту између 18 пријављених кандидата полазника наше Школе за међународне односе, провели смо на студијском путовању у Буенос Аиресу и Сантјагу де Чилеу. Половина њих говори шпански језик и ово им је била прва посета Латинској Америци, што је био велики изазов за све нас.
Боравак је био изузетно интензиван, богат, садржајан и плодотворан. Навешћу само неке од људи и институција са којима смо се састали: државни секретар у Министарству одбране Аргентине Мартела, потпредседница Легислатуре, односно заменица градоначелника Буенос Аиреса Клара Муци, трибина у тинк-тенку Фаро, блиском председнику Милеију, сенаторка у Сенату Чилеа Ванеса Каизер која нас је провела кроз стару зграду Сената и организовала ручак, дебата у Дипломатској академији Чилеа уз сусрет са директором, посета Институту републиканских идеја и Институту Рес публика, који су блиски новоизабраном председнику Касту, посета мађарским амбасадама у оба града итд.
У Сантјагу имамо такозвану колокацију наше и мађарске амбасаде (један од четири случаја) па су студенти имали прилику да посете и српски део у амбасади и да се сретну са замеником амбасадора господином Ђорђем Ивановићем. Лично сам имао задовољство да се сретнем са старим пријатељима, амбасадорком Миром Котлајић у Чилеу и амбасадором Вељком Лазићем и замеником Дејаном Благојевићем у лепој новој амбасади у Буенос Аиресу.
Посета је укључивала и упознавање са невероватном културом ових земаља, па смо у чувеном театру Колон гледали одлично извођење Маскањијеве Кавалерије рустикане, а у Сантјагу смо посетили изворно седиште винарије Конча и Торо, данас четврте по величини, најпознатије по свом бренду Касиљеро дел диабло.
Они су већ петнаест година спонзори Манчестер Јунајтеда, па сам у музеју видео дрес са потписима генерације фудбалера 2010-2011, укључујући наравно и Видићев. У Сантјагу сам, такође, обишао изванредни Музеј претколумбовске Америке, са експонатима старим и по више од три хиљаде година. Аргентина је наравно позната по месу, а Чиле уз то има и изобиље рибе. Малбек, кабернера и друге винске сорте, уз чилеански писко, такође чине обавезни део изучавања културе, што нам наравно није тешко пало.
Пиноче и Аљенде
Док сам Аргентину посетио раније, пре четири године, ово је био први сусрет са Чилеом, па ћу пренети неке од врло занимљивих лекција о историји и садашњости друштвеног и политичког живота у овој крајње занимљивој држави од двадесетак милиона становника, која се протеже дуж већег дела западне обале Јужне Америке.
Чиле је током ових деценија важио за веома стабилну и економски најпросперитетнију државу у региону. Упркос многим изазовима, он то јесте и данас, с тим што се политичка ситуација и сцена радикализују на начин који повремено подсећа на дешавања од пре пола века.
Наиме, линија која и даље дели ову земљу, јесте однос према пучу од 11. септембра 1973. године. Три године раније, на демократским изборима мандат је добио председник социјалистичке партије, марксиста Салвадор Аљенде, по коме и данас на Карабурми једна улица носи име. Коалиција комунистима и других партија предузела је низ радикалних мера национализације и подржављења привредног и друштвеног живота, што је довело до хиперинфлације, пада животног стандарда и великог незадовољства становништва.
Авионским бомбардовањем председничке палате Монеда, 11. септембра, почео је државни преврат који је уз подршку ЦИА-е, Кисинџера и америчких компанија попут АТТ, организовао и извео генерал Аугусто Пиноче, кога је на чело војске поставио сам Аљенде. Заробљено је и стрељано седамдесет двоје људи, сарадника Аљендеа, који је током пуча извршио самоубиство. Укинута је демократија и уведена је војна хунта, аутократски режим који је био на снази све до 1990. године када је сам Пиноче након референдума допустио враћање демократских избора.
Током шеснаест година овог режима, систематски су сузбијане присталице радикалне левице, људи заробљавани и мучени уз низ врло контроверзних пракси које је осудио чак и амерички председник Џими Картер. Но, овај режим је економски стабилизовао државу, спровео успешне тржишне реформе и направио комбинацију ауторитарне владавине и децентрализоване предузетничке економије коју је наследила и одржавала и левица након 1990, све донедавно.
Палата Монеда је данас културни центар, а међу статуама бивших председника на тргу Конститусион налази се и Аљендеова биста. Новоизабрани председник Каст се 2017. године, током своје прве кандидатуре, залагао за уклањање ове бисте, а има и оних који сматрају да поред треба поставити и Пиночеову бисту.
Радикализација
У сваком случају, последњих десетак година политичка сцена је поново почела да се радикализује, пре свега од стране левице. Након година опстајања на успешном Пиночевом моделу, и отварања и за сарадњу са Кином, левица је почела да се враћа радикалнијим традицијама, које су овде повезане и са тзв. теологијом ослобођења коју је промовисало лево крило веома важног језуитског реда.
Почело се са преиспитивањем економског модела и идејама о поновној национализацији многих делова привреде. Уз то је ишла и радикализација младих са екстремним анархистичким и неокомунистичким идејама, што је током 2019. године довело земљу до парализе и опет до ивице грађанског рата.
Наиме, за време владавине умерено десног председника Себастијана Пињере, који наличи на шпанску Народну партију, избили су ултра-радикални масовни протести са елементима тероризма (Естаљидо сосиал). Широка коалиција анархиста, феминисткиња, комуниста, синдиката, уз школску децу и студенте као најрадикалније актере, покренула је талас вандализације друштва и имовине.
Најпре су масовно почели да прескачу улазе у метро, одбијајући да плате карте, а затим су систематски палили метро станице по Сантјагу. Врхунац протеста је био 25. октобра 2019. када се преко милион људи сакупило на улицама Сантјага. Држава је морала да употреби војску да би сузбила насиље и тероризам, хапсећи пар хиљада активиста. До краја године погинуло је 30 људи, хиљаде је било повређено и причињена је огромна материјална штета. Као резултат овог процеса, на председничким изборима 2021. године победио је један од лидера насилног протеста, Габријел Борић.
Борић је велики простор посветио и промовисању радикалних левичарских идеологија као што су радикални феминизам и ЛГБТ агенда. Ово је убацивано у школе, уџбенике, кроз законе и чини се да је то један од главних разлога што је, после четири године, коначно победио Хосе Антонио Каст, са позиција које су далеко радикалније од Пињериних.
Овде се сматра да су протести великим делом изведени споља, за шта се оптужују Венецуела, Куба и сорошевска мрежа која улаже огроман новац у промоцију нових анархистичких група, посебно се интензивно усмеравајући на универзитете и средње школе. То је мрежа са Варуфакисом, нама познатом анархистичком Куварицом итд.
Проблем миграција
Треба приметити да су током претходних година и Пињеира и Борић покушали да промене устав који је на снази још од Пиночеа, али је народ на референдуму у оба случаја одлучио да сачува уставни оквир наслеђен из доба војне хунте. Подршка Касту симболизује осећај деснице да је левица кренула у разарање тешко постигнутог националног консензуса и да јој се мора супротставити оштријом и радикалнијом политиком, како би се избегла нова комунизација друштва.
Драматичан пад фертилитета на стопе од 1,2 посматра се као резултат левичарског културног рата и доминације у јавној сфери антипородичних и антиживотних идеологија. Ванеса Каизер је избачена са државног факултета јер се супротставила овој новој агенди. На факултетима, као и код нас, потпуно доминирају левичарске неомарксистичке, постструктуралистичке теорије, уз све већу улогу анархизма и отворено антипородично деловање.
Стога сви активисти деснице сматрају да је кључно у овом моменту створити мрежу тинк-тенкова, институција, подкаста, портала, издавачких кућа, и истакнутих јавних личности које промовишу антикомунистички програм и законе. Институт за републиканске идеје ради са десетинама посланика и сенатора, помажући им да припреме адекватне законе и јавне политике за обнову државе.
Искрено су рекли да им је главни задатак да притискају „своје“, да не одустају од агенде са којом су изабрани, јер политичари по правилу не воле превише да се замерају и да мењају ствари које не морају. Посебно је важна политика заштите и реафирмације породице, рађања, очувања живота од зачећа, могућности да се младим девојкама понуди саветовање или усвајање детета које не могу или не желе да сачувају итд.
Важно питање као и у Европи је и питање имиграције и безбедности. Левица је водила културу отварања за велики број имиграната пре свега из Венецуеле, који су донели додатну несигурност на улице градова и појачали присуство и транзит дроге. Име Трен де Арагва, венецуеланске мафије која се проширила од САД до севера Аргентине, изазива озбиљан страх. Каст је великим делом изабран због обећања да ће да их сузбије и поврати контролу и сигурност, уз заустављање нових мигрантских таласа.
Коначно, додатни систем деструкције који левица промовише јесте, као и на Балкану, афирмација регионалних идентитета у корист разбијања националног и државног организма. Страшно много се даје на афирмацију мањинских и урођеничких заједница, и на њихово хушкање против централне власти и државе. У Чилеу је национални идентитет везан за државу, а левичарске идентитетске политике имају деструкцију као свој јасан циљ.
Државу је, уз Каста на челу, преузела коалиција радикалне деснице, либертаријанаца попут Каизерове и остатака Пињеирине умерене деснице. С једне стране јасно им је да ће морати да ојачају капацитете за јавни културни рат и повратак суверенитета за чилеански народ, али, с друге стране, неопходно је радити на обнови националног консензуса и смиривању страсти. Данас то заиста изгледа тешко. Консензус се лакше може правити у спољној политици, где су Кина и пацифички партнери постали толико важни за све гране чилеанске привреде да се, упркос пријатељском односу Каста према Трампу и новој популистичкој десници, нико не осврће на Трампове царине, а кооперација са Азијом се наставља.
Миша Ђурковић је директор Центра за геополитику на Школи за међународне односе будимпештанског Матија Корвин Колегијума. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
