„Појављују се политички актери што слабе полове који су изгубили везу са народом“, тврди Хуан Барето
У политичкој стварности Венецуеле појављују се нови актери који заузимају празне просторе, настале услед исцрпљивања поларизације не давши одговоре на захтеве народа, коме су потребна решења за његове проблеме и извесност мира и суживота.
Тако ситуацију види Хуан Барето, политички лидер, новинар и социолог који, анализирајући садашњи тренутак, истиче да су „оба табора постепено обезвређивала своја обећања нашем народу, и то сада процењују актери који се укључују у политичку стварност земље“.
„Појављују се политички актери што слабе полове који су изгубили везу са народом“— закључује Барето.
Он указује на то да после догађаја од 3. јануара политичка сцена добија нову нијансу, па видимо Сједињене Државе где се појављују као играч који за преговарачким столом има знатно већу тежину.
„Трамп извлачи своје карте. Они познају све венецуеланске политичке актере. Проценили су њихову потенцијалну снагу и праве пројекције профила. Мислим да не грешим ако кажем да су они проценили које личности потенцијално могу да попуне празнину коју су оставили екстреми“ — истиче Барето.
Он ставља на сто понуде које су изневериле очекивања и које су, по његовом мишљењу, разочарале народ.
„Социјалистичко, комунално обећање револуције — то је ослабило; претворило се у празну чашу: ни полупуну ни полупразну, већ празну“ — каже он.
Затим усмерава анализу на супротну страну политичког спектра, истичући да је Марија Корина Мачадо разочарала, зато што њена основна обећања нису испуњена, „као оно када је тврдила да ће се 9. јануара 2025. све решити јер ће она, заједно са Едмундом Гонзалесом Урутијом, доћи на власт“.
„Марија Корина, са лидерством које има и које ја поштујем, ствара напетост која производи политичку буку и не доприноси разумевању и управљивости која је земљи потребна, а коју Американци траже како би могли да послују“ — сматра Барето.
У оваквом сценарију политички аналитичар истиче прагматизам Сједињених Држава и додаје да Бела кућа „игра“ на браћу Родригез, јер им то не доноси политички трошак и пружа им „климаву управљивост, али ипак некакву управљивост“.
Међутим, он објашњава да се на томе не заустављају, већ „покушавају да пронађу фигуру, мост, карику која може помирити стране и обезбедити много трајнију стабилност“.
У том смислу он истиче улогу коју би могао да одигра Енрике Маркез, који — према његовој анализи — улази у једначину као личност коју треба вредновати, и додаје да његов позив на говор о стању нације „није био наиван“.
„Енрике Маркез је, без претеране буке, али са чврстим ставом према влади Николаса Мадура, направио преседан у борби за демократију у земљи. Отишао је пред Врховни суд и тамо се супротставио власти, што га је стајало слободе, а сада, пошто је пуштен, наставља да се бори у овим новим околностима.“
На крају је нагласио да „нови политички тренутак обликује актере који нуде алтернативе двема политикама, истрошеним због неиспуњених обећања народу. Данас се граде опције како би се пронашао излаз из вишеструке кризе кроз коју пролази Венецуела, која не заслужује да буде у оваквом социјалном, економском и политичком стању“.
