Гвајакил, економски центар и други по величини – а доскора је био и највећи – град у Еквадору, формиран је око реке Гвајас, четрдесетак километара од њеног ушћа у Тихи океан.
Мештани га ипак зову „Бисер Пацифика“. Град се спустио на обалу широке и блатњаве реке са маленог брда на коме су га основали шпански конкистадори.
Оснивач града, Франсиско Орељана, отишао је са двадесет три суграђана у подухват проналажења „земље цимета“, у непроходним тропским шумама. Открио је Амазон и први се спустио овом моћном реком до њеног ушћа, у епској пловидби која је трајала шест месеци.
Никад се није вратио у Гвајакил. Kасније се град реоснивали и градили, а пожари и земљотреси су га разарали. И најстарији и најшармантнији део града, Лас Пењас, приљубљен уз брдо, добио је данашњи изглед двадесетих година прошлог века, када су се у њему населили богати произвођачи какаоа, адвокати и политичари – дао је једанаест председника државе.
Последњих година, град је уредио обалу реке формирајући дугачко шеталиште – Малекон, са разноврсним садржајима, укључив и заједнички споменик двојици ослободилаца Јужне Америке – Симону Боливару и Сан Мартину, који су се у Гвајакилу сусрели да би расподелили тековине заједничке борбе. И скулптуру Хуана Пуебла, јунака из стрипа, која бди над мештанима и туристима, седећи на клупи на Малекону.
На обали је саграђен модеран кварт, „Град на реци“, у коме се налази и највиша зграда у Еквадору. Али за разлику од престонице Kита, песковит терен не омогућава граду да иде увис, него се шири у равници дуж реке. Он нема, као Kито, очувано колонијално језгро, нити раскошне цркве, какве су црква Дружбе Исусове, изрезбарена у камену и саткана од злата или манастир Сан Франциско, уметничко ремек-дело на величанственом тргу. Kатедрала у Гвајакилу је саграђена од бетона, а мали трг од испред ње, са спомеником Боливару, место које су населиле игуане, понека и дужа од метар.
Црква Сан Франциско је такође новијег датума, као и трг на коме се окупљају мештани у спарним вечерњим сатима.
Гвајакил је место предаха између два пута.
У град сам дошао са еквадорске висоравни, путем који прелази Анде преко превоја Трес Крусес, на висини од 4.167 метара. Овај пут се делимично поклапа са некадашњим путем Инка, који је преко кордиљера повезивао две престонице царства, Куско и Кито, на раздаљини од 4.000 километара; гласници су га преваљивали за недељу дана.
Под врховима Анда, о које се разбијају пацифички облаци, формирана су бројна језера и посебан тип вегетације – парамó, влажни травнати теписи, са бусенима сламнате траве, маховином и, зачудо, ниским дрвећем (quinua).
Превој је развође вода Амазона и Пацифика и на њему су три крста, подсећање на оне који су се смрзли приликом преласка. Крстови су затрпани камењем које путници стављају у знак захвалности за успешан прелазак. На западној страни кордиљера, пут пролази кроз тропску шуму, пре него што се спусти у равницу са плантажама банана и какаоа и на реку, преко које се прелази у град.
Из Гвајакила сам отишао на Галапагос.
Извор: Danas
