После три месеца проведених у заточеништву у опасној џунгли између Панаме и Колумбије, Том Харт Дајк присетио се како је коначно чуо речи којих се највише плашио: „Имаш пет сати, ортак, пре него што ти разнесемо главу.“
Ловац на биљке из Велике Британије отет је 2000. под претњом оружјем у озлоглашеном Даријенском прекиду, једном од најопаснијих прелаза на свету између Панаме и Колумбије, у потрази за неоткривеном орхидејом коју би назвао по баки.
Том је био отет заједно са Полом Вајндером, још једним британским „бекпекером“, ког је упознао на путовањима.
Говорио је за ББЦ о запањујућој патњи која га је довела до орхидеја о којима није могао ни да сања.
Како је рођен ловац на биљке
Том је рођен у дворцу у јужној Енглеској, који је прелазио с колена на колено у његовој породици од 1361.
Он сматра заслужном „невероватну природну лепоту“ којом је био окружен за несвакидашњу фасцинацију биљкама, заједно са његовом баком, која је била ботаничка илустраторка.
Он је рекао како га је бака охрабрила да „запрља руке“ у најмлађем добу, заволи изазов узгајања биљака у новим климама и инспирисала га.
Чак толико да ће Том на крају постати ловац на биљке.
Ловци на биљке путују по иностранству у потрази за узорцима, међу којима и онима који тек треба да буду откривени.
Они играју кључну улогу кад је у питању представљање нових биљака разним земљама.
Томова прва авантура у лову на биљке
Том се 1996. упутио у прву соло авантуру са 20 година: на бициклистичко путовање из Енглеске у Португал.
Оно га је припремило за његову прву експедицију лова на биљке неколико година касније.
Провео је више од годину дана у југоисточној Азији проучавајући орхидеје и још једну годину у Аустралији.
Том би слао семење биљака које је пронашао назад кући, баш као и дневничке белешке и фотографије.
Две године касније, отпутовао је у САД да би видео дрво калифорнијске секвоје, познато по екстремној висини.
Одатле је путовао у Бакарни канјон у Мексику у новембру 1999.
И ту је упознао 28-годишњег Пола Вајндера, колегу британског „бекпекера“ на продуженом одмору, који је путовао по Африци и југоисточној Азији.
Ту ће и његово путовање доживети неочекивани обрт.
Даријенски прекид
Том каже да су њих двојица „одмах кликнула“, описавши себе као екстровертног, а Пола као интровертног.
Преко Пола је Том сазнао за Даријенски прекид, област која му у то време није била позната.
Даријенски прекид се налази на граници између Панаме и Колумбије; једина је копнена рута која повезује две земље, баш као и Централну и Јужну Америку.
То је један од најлепших природних пејзажа и такође један од најопаснијих прелаза на свету.
Забита рута нема праве путеве, са око 100 километара густе прашуме, планина, немирних река и непрегледних мочвара.
Већина људи који се усуде да је пређу су очајни и ризикују животе.
Она је 2000. такође служила као скровиште Револуционарних оружаних снага Колумбије (ФАРК), левичарске герилске групе.
Група је основана 1964. године као оружано крило Комунистичке партије, следећи марксистичко-лењинистичку идеологију.
Али Том је желео да пронађе нову орхидеју.
И тако, неколико вожњи аутобусом касније, њих двојица су стигла у Панаму у марту 2000. године – и на крају и на саму ивицу Даријенског прекида.
‘И не помишљај на то’
„И не помишљај на то“, био је савет који је чуо од свакога, испричао је Том.
Али он и Пол нису могли да одоле.
„Било је то напросто крајње застрашујуће а опет прелепо место и није било никога тамо“, рекао је Том, причајући о њиховим првим данима у Даријенском прекиду.
„Има нечега у агресивној природи те прашуме и зашто је, ботанички гледано, толико неоткривена“, додао је он.
Након што су скоро седам дана ходали сами на панамској страни границе, и на око два дана хода од Колумбије, срели су Карлоса.
„Он се понудио да нам размени новац“, присетио се Том, рекавши како се понудио и да им буде водич.
Схвативши да немају појма где се налазе, Том и Пол су преломили да немају другу опцију већ да верују Карлосу, и још једном човеку са којим је овај био, Франциску.
Следили су стазу скоро два дана са два водича, и, на крају, нашли се на око 45 минута хода од Колумбије.
И зато су сели да обедују. Јели су птице које су њихови водичи упуцали малим пиштољем.
„Пол и ја смо постајали све нервознији. Знате, на опасном смо месту, а они праве велику буку“, присетио се Том.
„У тренутку кад смо узели руксаке и устали… двојица-тројица школских дечака, заправо – сем што су били у маскирним униформама и носили аутоматске пушке М16, АК47 – натрчали су на нас.“
Двојица водича пала су ничице на земљу са рукама иза леђа.
„Невероватно је како вас само одмах издају колена“, рекао је Том причајући о сопственој судбини, додавши да су се тројица нападача брзо претворила у шест.
Reuters
‘Оружане патроле за орхидејама’ у заточеништву
Њихови тамничари су рекли да припадају ФАРК-у.
И првих шест недеља у заточеништву, Том је рекао да су киднапери желели новац, чак сугеришући да се он или Пол врате кући и донесу га назад.
Али страхујући да ће особа која буде остала бити убијена, њих двојица су то одбила.
„Активирао се режим преживљавања“, рекао је Том.
На крају су одведени у шуму у облацима, довевши Тома до „најфантастичнијих“, до тада никад виђених орхидеја.
А његова страст је била заразна.
Током овог конкретног периода, Том је рекао да су га његови тамничари пуштали да одлази у „оружане патроле за орхидејама“.
Изградио је читаве „вртове орхидеја“ од биљака које је донео назад.
‘Нећу да ме упуцају због орхидеје’
Том се присетио како му се Пол обратио једног дана, подсетивши га где се налазе и како су тамо доспели.
Рекао је: „Томе, не заборави нашу ситуацију. Нећу да ме упуцају због орхидеје, у реду?“
На крају је његовим отмичарима дојадило колико је дуго трајао Томов лов и патроле на орхидеје су биле обустављене.
Три месеца од почетка заточеништва, у јуну 2020, Том и Пол су били раздвојени.
„Имаш пет сати, ортак, пре него што ти разнесемо главу“, испричао је Том да су му рекли.
„Нема више баштованства. Остајеш у овој колиби, Томе. Ако изађеш, упуцаћемо те“, додао је он.
Том се одао вођењу дневника, који је крио од тамничара.
Утеху је потражио у машти, цртајући имагинарни врт са биљкама које је пронашао на путовањима – међу којима су, наравно, биле и орхидеје.
Била је то „фантазија“, каже он, која му је „спасла живот“.
Изненадна слобода
Једног дана, људи који су командовали групом били су неочекивано замењени.
Потом – из ведра неба – после осам месеци, њих двојица су враћени у област близу које су били отети и речено им је да су слободни да иду.
Све њихове ствари су им биле враћене.
Али њихова мука ту није била окончана.
Нашли су се „потопљени“ у мочвари данима, у покушају да побегну.
„Ту змије заиста висе са грана дрвећа“, описао је Том, рекавши да су се обојица осећали „на измаку менталних снага“.
Пол се окренуо Тому и рекао да морају да се врате тамничарима да би их питали за правац.
И зато су се вратили истим путем, користећи се усецима мачем које су остављали на дрвећу и поново пронашли тамничаре.
„То су опет они идиоти из Енглеске, не можемо да их се ослободимо“, Том се нашалио да су им рекли.
Пошто су их држали на нишану оружја, они су поново били пуштени, овај пут усмерени у правом правцу.
И пронашли су шумара, који их је повезао са британским амбасадором.
Али Том је рекао да им је званичник на телефону прекинуо везу, рекавши да добија много „оваквих позива“ и да се њих двојица сматрају мртвима већ месецима.
Позвали су поново, а овај пут је говорио Пол – на велики шок особља амбасаде.
Том је испричао како особље амбасаде није могло да верује да су они живи.
Одлазак кући
Том и Пол су се вратили кући 21. децембра, на време за Божић.
Али после тако дугог и трауматичног искуства, Тому је требало много времена да се прилагоди.
„Провео сам две недеље у кревету само се знојећи“, присетио се он.
„Крајем јануара 2001, дохватио сам се дневника из џунгле и, чим сам га отворио, странице су почеле да отпуштају тај смрад и врелину џунгле. А на средњим страницама, на којима се дневник случајно отворио, налазио се мој врт из снова“, додао је он.
И он се бацио на осмишљавање врта у облику светске мапе на поседу његовог породичног дома у енглеском округу Кент.
Биљке из сваког региона планете расту у вртовима у облику континената.
Пет година касније, оно што је Том замислио тог судбоносног дана за који му је речено да ће бити његов последњи, остварило се кад је Светски врт отворен за јавност.
Том је био инспирисан његовом баком као дете, а њих двоје су добили још девет заједничких година пре него што је она преминула 2010.
Доживела је да види врт који је Том изградио.
Није открио непознату орхидеју да би јој дао њен надимак, Крек, за име.
Али јесте открио нову врсту једне друге биљке у Мексику.
Том је описује као налик „зевалици“ и назвао ју је по њој: Пенстемон Крекино задовољство.
The World Garden
Извор: Vijesti//BBC NEWS
