Јагоде су јагоде солидарности, са марамама у знак подршке народу на обалама Газе. Данас може бити пресудан дан када је реч о ставу који ће заузети терористичка влада Израела у лику Нетанјахуа — оптуженог за геноцид, траженог од стране Хашког трибунала, Милејева савезника, саучесника у геноциду.
Због тога с ишчекивањем пратимо дешавања, а ова марама (попут марама што су носиле матере жртава политичког насиља у Аргентини — прим. ур.) представља нашу солидарност као аргентинског народа с народом Газе, којем упућујемо извињење због става који данас заузима Аргентина. Но, такође се морамо запитати — зашто је Милеј и даље на власти у Аргентини?
Он је и даље на власти зато што постоје друштвени слојеви — олигарси, крупни земљопоседници, данас познати као „црвени круг“, круг власти — који су кроз целу аргентинску историју свагда били зависни од гомилања богатства и покорности англосаксонским империјалним интересима. Тако је било у XIX, тако и у XX веку — прво с Енглезима, потом са Североамериканцима.
И данас је тако. Данас имамо најжалоснији израз колонијализма. Данас видимо оно што би Аргентину могло довести до неповратне тачке — с америчким војним базама које заузимају Огњену земљу, и с могућношћу распарчавања саме земље.
Све то се дешава усред дубоке, огромне друштвене боли, коју они називају „макроекономском ситуацијом“, а ми — свакодневним мучењем нашег народа, уништењем индустрије и одсецањем знања и научно-технолошког напретка Аргентине. Универзитети су под ударом, плате замрзнуте, а слобода коју проповедају — заправо је корак уназад: нема слободе за раднике, за пензионере, за лекове, за болесне, за особе с инвалидитетом. Једина слобода која постоји јесте слобода тржишта — новог бога фондова-лешинара који финансирају Милеје и Сперове, а чије богатство је нагомилано на све могуће незаконите начине — од наркотрговине до корупције.
Четиристо милијарди долара аргентинског новца налази се у иностранству — четиристо милијарди, готово читав БДП! Када се каже да је неко „украо БДП“, то није фигуративно. Милагро Сала је и даље у затвору, Кристина такође, постоји политички прогон, Врховни суд не постоји — а ипак нам говоре да живимо у демократији.
Добро, искористићемо те мале пукотине демократије које су нам оставили, да 26. у недељу гласамо за „Фуерза Патриа“ — и учинићемо то са убеђењем да ова влада не сме и не може опстати. Не може, јер је домовина у опасности. Све мора протећи мирно и у демократски: победа мора бити толико убедљива да онемогући даљу управу ове владе и примора је да оде и распише нове изборе. То је оно чему неки од нас теже.
Други кажу да то треба оставити, па завршити за две године. Ја не знам шта ће до тада остати — ни од Аргентине ни од Аргентинаца. Јер, парола остаје иста: домовина — да, колонија — не. Ослобођење или зависност.
Наша судбина данас је у вишеполарности света: у БРИКС-у, у УНАСУР-у, у двоконтиненталној Аргентини која штити своје просторе, у идеји да живимо с оним што је наше — како је говорио Алдо Ферер, у повратку домовини и родољубивом осећају који би сви Аргентинци требало да имају.
