Аргентински председник Хавијер Милеј поставља ултиматум „нафтоносним“ провинцијама, 40 одсто становништва земље има проблема са нормалном исхраном, а држава је укинула субвенције за животно важне лекове оболелима од рака.
Марсело Кениг, бивши члан аргентинског парламента, професор на Националном универзитету у Буенос Ајресу и директор Факултета друштвених наука Националног универзитета Мар дел Плата де Мајо, посебно за издање „Два Југа” објашњава жалосне прилике у аргентинској привреди.
Сукоб председника Милеја са провинцијама које производе нафту је заправо буџетске природе и није повезан са питањем нафте. У суштини, исти сукоб који је Милеј имао са осталим провинцијама, будући да је он укинуо сваку циљану помоћ провинцијама од државе, а у многим случајевима оне зависе баш од тих буџетских издвајања. Поред тога, смањење долази зато што је у држави још увек на снази буџет за 2023. годину, пошто нови буџет за текућу годину још није усвојен, што значи да су покрајине крајње ограничене са средствима. Сукоб је настао са неким провинцијама које производе нафту, између осталих и са Чубутом, чији гувернер је запретио да неће снабдевати нафтом Буенос Ајрес, где се нафта прерађује и где се налазе не само рафинерије нафте, него је случајно и највећа потрошња горива у Аргентини. Али то је била више претња него прави поступак. Ако је до екологије, онда ово није „буџетски сукоб“, али он нема ничег заједничког с експлоатацијом природних богатстава. Између гувернера нафтних провинција и нафтних компанија постоји готово савршен склад, тако да нема питања о томе како ове компаније развијају питање производње нафте, чак и ако се у многим случајевима дотичу еколошких питања. У ствари, нафтне компаније су, по правилу, мултинационалне (премда има и националних, попут оне у власништву аргентинског предузимача Бухеронија, који је у изјави јасно подржао гувернера), и ничим не ограничене.
Говорећи о главним разлозима економске кризе у Аргентини, која има привреду сложену за разумевање, која производи храну за више од 400 милиона људи а у којој, због унутрашњег повећања цена, више од 40% људи који овде живе буквално гладују. Делимично је то повезано с инфлаторним процесом који је започет последњих година, између осталог и од перонистичке владе Алберта Фернандеза, али и због мера либерализације предузетим од председника Милеја, које су инфлаторни процес троструко појачале. И све то уз смањење плата или неспособност за подизање плата, које губе око 30% своје стварне вредности када се купују ствари попут животних намирница. Дакле, све мере које држава предузима не само што не помажу у ублажавању кризе, већ је, напротив, и јачају. Сада не само да имамо огроман број становника (по неким проценама, четрдесетак и више процената) испод границе сиромаштва, које расте геометријском прогресијом, заједно са растућим бројем незапослених – цела производна трака Аргентине, цео аргентински индустријски комплекс, ради са 10 или 20% својих производних капацитета. И то ће такође, без сумње, утицати на смањење БДП-а, као и на смањење запослености и смањење потражње, зато што смањење плата, ограничавање дознака покрајинама рађа, то смањење потражње, рађа тешку рецесију, при којој садашња влада, догматски ултра-либерална, сматра да је једини узрок инфлације – емисија новца. Она не емитује валуту, већ напротив, прави апсолутну рестрикцију и сурову „економску концентрацију“, али то не успорава инфлацију. Она наставља све више да расте, завијајући се у спиралу, коју ова власт тешко да ће моћи зауставити.
Повољан чинилац је то што у Аргентини у позадини кризе нема проблема с лековитим средствима. Аргентина има моћну фармацеутску индустрију, једну од највећих у Латинској Америци, и практично се ништа од лекова не увози, све се, по правилу, производи овде. Оно што се дешава у Аргентини је да је приступ становништва тим лековима у опадању, односно, либерализација цена лекова их чини прекомерно скупим за многе од оних којима су потребни.
А овоме треба додати да је оно што је држава урадила у процесу оштрих корекција, разумевајући да је буџетски мањак био главни узрок економске кризе у Аргентини (што је са становишта Милејевог „либералног догматизма” малтене централно питање), довело до смањења државних расхода за субвенционисање људи који су, на пример, боловали од рака, за куповину онтологијских лекова. Ти људи, којима је држава престала помагати у куповини лекова – престали су да их узимају, а неколики од њих, у конкретним и документовано потврђеним случајевима (у најмању руку, мени су два позната) на крају су умрли.
Према неким проценама, број лекова на рецепт, чије узимање је пацијентима тренутно ускраћено услед недоступности због раста цена, износи скоро 50%.
