Десуверенизација Аргентине, добровољна предаја Малвинских острва, осиромашење Аргентинаца – то и не само то постао је тужни међурезултат владавине Хавијера Милеја, који је на месту председника свега четири месеца. Посебно за публикацију „Два Југа” др Рајко Петровић објашњава узроке таквих промена у највећој привреди Латинске Америке и шта стоји иза радикалних одлука изненада узашле „председничке звезде” Милеја.
– Шта је суштина Милејевог сукоба са провинцијама које производе нафту и лишавања њихових средстава? Да ли се решавају еколошки проблеми производње нафте, на пример, у области Вака Муерта? Да ли су могући штрајкови међу радницима нафтне индустрије?
– Политика Хавијера Милеја, било да је реч о сфери енергетике, економије или политике своди се на једну фразу, а то је десуверенизација Аргентине. У склопу његовог крајње некритичког неолибералног приступа вођењу економијом и финансијама земље, Милеј је чврсто опредељен да минимализује уплив аргентинске државе у стратешки важан сектор какав је енергетски. Мислим да је његов актуелни сукоб са јужном провинцијом Чубут, која је други највећи регион по производњи нафте и трећи по производњи гаса, само почетак енергетске кризе у Аргентини. Звучи готово невероватно да Милеј, са једне стране, блокира трансфер новца од око 16 милиона америчких долара Чубуту, а да, са друге стране, истовремено тражи од власти тог региона да наставе са истим темпом производње нафте и да, паралелно са тим, враћају дуг држави. Очекујем убрзо сличан сценарио и када је реч о односу централне власти у Буенос Ајресу према нафтом и гасом богатим регионима Рио Негро, Неукен и Ла Пампа. Управо се у Неукену налази Вака Муерта, где је некадашња председница Кристина Киршнер 2013. године дозволила експлоатацију нафте и гаса, али је она пре тога вратила у већинско државно власништво компанију „Фискална нафтна поља“ која тамо обавља поменуте послове. Временом су се намножили еколошки проблеми, локално становништво често упућује апеле централној власти да се експлоатација ублажи или потпуно обустави, а Милеј не само да за сада није показао разумевање за њихове проблеме, већ планира да поменуту компанију прода, што може само повећати степен еколошких проблема с обзиром да ће било ког приватног власника занимати искључиво профит. Штрајкови међу радницима нафтне индустрије су не само могући, већ и најављени уколико држава обустави финансирање рада исте. Милеј, са друге стране, уместо да амортизује ситуацију, најављује да ће евентуалну обуставу рада провинцијалних нафтних произвођача третирати као тешко кривично дело.
– Зашто је Милеj заузео лабав став у погледу решења питања Малвинских острва? Може ли се десити да Аргентина коначно призна право Британији на Малвинска острва?
– Милеј је током предизборне кампање рекао да му је Маргарет Тачер један од омиљених политичара и узора. Он је то рекао мислећи превасходно на њену неолибералну економску политику тзв. тачеризма, али управо је она била британска премијерка током Фолкландског рата 1982. године, због чега је значајан део аргентинске јавности био огорчен након ових Милејевих речи. Са друге стране, Милеј је по доласку на власт ипак променио реторику по овом питању, па сада од званичног Лондона захтева мирну предају Малвинских острва на која, како је аргентински председник истакао, Аргентина има непоколебљиво право. Очигледно да је тешко, готово немогуће очекивати да ће званични Буенос Ајрес у догледно време признати право Великој Британији на Малвинска острва.
– Који су главни разлози економске кризе у Аргентини и све већег сиромаштва? Да ли масовна отпуштања која је организовао Милеj имају смисла?
– Онај ко би успео да пружи тачан одговор на ово питање дефинитивно би заслужио Нобелову награду за економију. Марсело Диаманд, чувени економиста структуралиста, је својевремено описао феномен ,,аргентинског клатна”, односно готово па циклично смењивање привредног раста са једне, и економске и финансијске кризе са друге стране. Са моје, политиколошке тачке гледишта узрок је у, рекао бих, у идеолошко-политичкој нестабилности Аргентине, јер је реч о земљи у којој се десница и левица смењују на власти на начин да, одмах по освајању власти, желе да затрпају оно што је претходна власт урадила на пољу економије и крену са радикалном применом сопственог развојног концепта. Перонисти левичари би увек повећали државне издатке, финансирајући тако, бар у одређеној мери, аргентински модел државе благостања, али би се то готово увек завршавало са енормним иностраним задуживањем земље. Са друге стране, десничари неолиберали би приступили резању државних трошкова, стимулисању страних инвестиција и фаворизовању приватног бизниса кроз минималну државну интервенцију на тржишту, што би водило ка даљем сиромашењу најугроженијих категорија. Нисам сигуран да не само масовна отпуштања радника у јавном сектору, већ и ликвидација јавних предузећа имају смисла. Захваљујући Милеју, чак 15.000 радника је почетком априла остало без посла; такви радикални потези могу водити само ка даљем сиромашењу људи, посебно оних који су већ закорачили у беду. Не заборавимо да, према истраживањима, између 40% и 60% Аргентинаца живи у сиромаштву, то су алармантни бројеви који траже социјално осетљива и одговорна решења, а не препуштање тих људи ,,законима тржишта”.
– Милеjев непотизам: на који начин председник даје послове својим рођацима и пријатељима користећи свој положај?
– Јавна је тајна да већ сада о битним питањима у Аргентини одлучује председникова сестра Карина Милеј, за коју је он и сам тврдио да управља са његовим личним финансијама. Милеја при преузимању дужности председника нису пратили ни потпредседница Аргентине ни његова партнерка, што је била устаљена пракса до сада, већ управо сестра Карина. Неки су пожурили да је упореде са Евом Перон, супругом некадашњег аргентинског председника Хуана Перона, али за разлику од популарне ,,Евите” која је била нека врста канала комуникације између сиромашних народних маса и власти, Карина Милеј се ретко појављује у јавности иако је званично именована на место генералног секретара председника. Милеј је значајан део своје предизборне кампање засновао на ,,борби против касте”, уз чувени слоган ,,каста се боји”, алудирајући на моћне аргентинске породице које деценијама владају политиком и бизнисом, али је и сам убрзо по доласку на власт упао у замку непотизма, који је у случају латиноамеричких земаља, а нажалост и Аргентине међу њима, најбоље описати као ,,аморални фамилизам”.
– Цензура у Аргентини: У којој мери је јака и у којим све сферама доминира?
– Милеја многи описују као либертаријанца, што он дефакто свакако јесте у економском смислу као поклоник тзв. Чикашке школе економије, али он сам тврди да је анархокапиталиста. Када је реч о медијским слободама, међутим, тешко да се ишта либерално може пронаћи у Милејевом понашању. Свакако да је еклатантан пример цензуре слободне мисли његова најава да ће једина аргентинска национална новинска агенција Телам бити затворена јер, како је Милеј експлицитно навео, промовише идеје бивше председнице Кристине Киршнер. Реч је о најпрестижнијој аргентинској новинској агенцији коју је давне 1945. године основао Хуан Перон и која има високу међународну репутацију. Сасвим је јасно да Милеј жели да пресече овај важан канал комуникације између опозиције и њених присталица, а не треба заборавити да је недавно, по Милејевом налогу, укинут Национални институт за борбу против дискриминације, ксенофобије и расизма.
– Како видите куповину Ф-16 од Данске у време једне од највећих економских криза у историји Аргентине?
– Као и свака суверена и независна држава, и Аргентина има пуно право да купује наоружање које жели. Свакако да делује контроверзно то што централна власт има новца за куповину борбених авиона Ф-16 од Данске, али не и за финансирање појединих радних места у аргентинским министарствима и јавним установама. Ова куповина има и дубоку геополитичку позадину, јер је реч о ловцима авионима који су требали да заврше у Украјини, а америчка страна је свакако имала важну улогу у посредовању у овој куповини. Оно што је сигурно је да Аргентина није земља чија безбедност је тренутно угрожена, нити се налази у региону који је окарактерисан као безбедносно ризичан, стога не видим преку потребу за набавку овако скупоценог наоружања баш у овом тренутку.
Др Рајко Петровић (1993) дипломирао је, мастерирао и докторирао на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. Запослен је на Институту за европске студије и у звању је научног сарадника. Области његовог научно-истраживачког интересовања су политичке и друштвене прилике у Шпанији, Португалији и Латинској Америци. До сада је објавио неколико књига и десетине научних чланака о датим темама. Говори енглески, шпански, португалски, италијански и руски, а служи се и каталонским.