Министри одбране Аргентине и САД Луис Петри и Пит Хегсет потписали су споразум о куповини 207 оклопних возила Страјкер, намењених „јачању контроле граница и борби против тероризма“. Амерички авиони Ф-16 су већ купљени, додуше од Данске. Извештавано је и о куповини хеликоптера. Видимо активно јачање веза, пре свега војних, између Буенос Ајреса и Вашингтона. О томе шта би могло стајати иза овога – говоре наши стручњаци.
Алехо Брињоле, писац и међународни аналитичар, каже да постоји неколико могућих тумачења куповине 207 оклопних возила Страјкер.
– То нам ваља, пре свега, означити као начин на који америчка влада мора реализовати свој војно-индустријски апарат, свој војно-индустријски комплекс, односно пружити излаз својој огромној војној производној опреми. У датом случају, оклопни Страјкер производње Џенерал Дајнамикса један је од главних војних лобија које Пентагон има, и посао Пентагона је, преко министра одбране у овом случају, да пласира своје производе у најпослушније земље. Они их продају Бугарској, Литванији, Аргентини – свим владама које су подређене политици САД. Дакле, све што САД раде јесте ширење своје војне индустрије. Подсетимо се да је, када је Макри ступио на дужност, прво што је тражио после закључивања споразума с Међународним монетарним фондом било 2 милијарде долара војних расхода.
Куповина 207 оклопних возила стајаће око 500 милиона долара, наводно за борбу против тероризма, који овде, у Аргентини, не представља ни претњу четвртог реда, и трговине дрогом, што јесте предмет наше надлежности, али не у смислу како то Сједињене Државе схватају, наиме у смислу патролирања границама и томе слично, већ има везе са другим геостратешким питањима – шпијунажом, заштитом стратешких ресурса као што су налазишта литијума, ресурси нафте и гаса, које Сједињене Државе резервишу за будућност, када би морале имати могућности да располажу њима. Подсетимо да је Сједињеним Државама потребно 75% првотних ресурса за своју националну индустрију које не ваде у сопственој земљи. То јест, 75% минерала, ретких земних елемената, гаса, нафте – свега што Сједињене Државе користе, 75% не производе Сједињене Државе. Највећи део се ископава у Латинској Америци. Дакле, ту куповину оружја неопходно је поделити на ова два главна раздела, иако постоје и друге, споредне варијанте.
Најпре, војни лоби Пентагона са својим војноиндустријским комплексом, на шта је у своје време упозоравао председник Рузвелт говорећи о опасностима војноиндустријског комплекса при доношењу политичких одлука и спровођењу спољне политике САД. То је с једне стране. А са друге стране, то је унутрашња контрола над земљама које Сједињене Државе желе потчинити својој сфери, посебно над онима које су богате природним ресурсима, као у случају Аргентине, Чилеа, Еквадора и уопште, цела Латинска Америка има скоро све минерале потребне Сједињеним Државама.
Овде има свега, од нафте до уранијума, од цинка до ретких земних елемената. Све то поседује Латинска Америка и, узгред, САД продају све своје наоружање које иначе не би могле даље производити. То је у основи оно што треба прочитати између редова у том споразуму, потписаном између владе Хавијера Милеја и министара одбране Луиса Петрија и Пита Хисета у Вашингтону.
Новинар Оскар Ротундо такође види поруке иза сцене у војној погодби:
– Или имамо посла с новим великим бизнисом умешаним у овај догађај, или са чињеницом да ће под овим именом распадајућа се аргентинска влада наставити продубљивати своје репресивне планове за обуздавање критичара који су сваким даном све органскији и бројнији. Влада посвећена предаји суверенитета и сузбијању мирних протеста у одбрани права садржаних у Уставу, коју је њен председник назвао „кртицом за уништавање државе изнутра“, не може говорити ни о чему другом до о заштити интереса својих мултинационалних покровитеља.
Ротундов колега, Николас Сампедро, даје неколико појашњења пре него што ће одговорити на питање о суштини погодбе.
– У принципу, разматрање „борбе против тероризма“ није предвиђено аргентинским законодавством као задатак наших оружаних снага. Њихова улога је – бранити земљу од спољне агресије, али од друге државе. Док се овај закон не измени, то није задатак Оружаних снага на овом нивоу националне безбедности, тако да лаже свако ко тврди да ће се оне користити у ту сврху. Друго, чини ми се да не треба занемарити ни историјску димензију, ни геополитику да би се разумело зашто Аргентина бира америчку опцију набавке овог војног средства за аргентинску војску.
Са историјске тачке гледишта, не може се занемарити чињеница да су САД деценијама увек биле главни добављач наоружања и војног потенцијала за нашу земљу. Ово свакако утиче на то када различите снаге процењују будуће набавке. Не само због формирања наших снага, већ и због обичаја или чак политичких процена у том погледу. И ако су, током влада Нестора Киршнера и Кристине Фернандез, односи прешли у неку врсту „режима чекања“, прављење промена у саставу војног средства није тако лако због мноштва чинилаца.
С друге стране, ту је геополитичко питање и политичке/дипломатске везе које претпоставља свака влада. Општепознато је да је од свог доласка у Каса Росаду, влада Хавијера Милеја јасно ставила до знања да су њени односи директни и неограничени како са Сједињеним Државама, тако и с Израелом, и то је, мимо тога да ли је испуњено у свим аспектима, било управо тако. И ова куповина није изузетак. Јасно је да су Сједињене Државе и Израел видели прилику за пословање и играли су на остваривање тога. Сједињене Државе ће обезбедити оклопна возила 8×8, а Израел ће, пре свега, обезбедити системе за надоградњу комуникационе опреме за модернизацију тих возила. Подједнако важно, као и у случају Ф16 купљених од Данске, и у овом случају материјали ће бити искоришћени и „ремонтирани“ зарад продаје. Овде важну улогу приликом процене куповина играју многи технички елементи. Оно што је очигледно јесте да су се током киршнеристичке владе, а затим и током владе Алберта Фернандеза, ставови променили. Разматрање Закона о Националном фонду за одбрану (FONDEF) у Конгресу променило је гледиште са ког се историјски спроводила куповина разног војног оруђа за аргентинске оружане снаге. Овим законом је предвиђено циљано финансирање за поновно опремање оружаних снага, у својству допуне детаљном опредељивању начина на који се ове куповине морају вршити, при чему се прворазредна пажња посвећује томе да се оне врше у земљи; у случају немогућности да се то учини – да се куповина врши с преносом технологије и обуком (како би војска знала како се опрема користи, како се поправља и како се производи); и да постоје алтернативе у њиховом финансирању. Логично, садашња влада (из идеолошких и политичких разлога) није користила ово средство приликом избора ове куповине.
Чињенично, потписивање писма о намерама између Аргентине и Бразила за набавку оклопних транспортера VBTP-MR 6×6 Guaraní било је у складу с овом новом логиком куповине, с обзиром на то да је Iveco произвођач оклопних транспортера, од којих би се неки могли производити у нашој земљи, у фабрици оклопних возила у Кордоби, што би значило смањење коначних трошкова сваке куповине, поред директних и посредних радних места која би била отворена у ту сврху. То не би били само запослени у Iveco Argentina, већ и цела мрежа међусобно повезаних малих и средњих предузећа која би била добављачи потребних материјала и/или резервних делова.
Поред онога што се може рећи, потписивање писма о прихватању понуде (LOA) с америчким секретаром одбране Питом Хегсетом предвиђа почетну фазу испоруке 8 возила Stryker у различитим варијантама, која би требало да стигну у земљу до средине следеће године. И мада је аргентински министар одбране Луис Петри појаснио да постоје још две фазе да се читава куповина заврши, мораћемо да видимо хоће ли се то заиста десити или не; не би био први пут да уговор пропадне или се откаже због недостатка финансирања.
Чињеница је да је куповина ове врсте војног оруђа била поруџбина коју је аргентинска војска спроводила дуги низ година. Да ли су приоритети сваке владине администрације, економске и финансијске потешкоће земље, као и тешкоћа убеђивања разних сила у корист коју промена набавне логике може донети, одавно кочнице стицању таквих способности? – Сампедро нас прилично детаљно уводи у проблематику.
Одговарајући конкретно на питање да ли је набавка ове опреме за аргентинску војску била неопходна и да ли је било могуће купити еквивалент од другог добављача, наш саговорник сматра да би Бразил био бољи конкурент за Сједињене Државе, нарочито у погледу трошкова и логистичких могућности, између осталог.
– Да ли је то политички било могуће? Да, премда и тешко, имајући у виду Милејево непријатељство с Лулом и оним што он представља у региону; не само за Милеја, него пре свега за Трампа – због БРИКС-а. Куповина северноамеричког VCBR Stryker не само да потврђује одбрамбене обавезе (које су историјске), већ и у случају евентуалне промене владе може довести до потешкоћа. Не само зато што би се економски и/или финансијски приоритети могли променити, што би могло довести до поновног пада такве врсте набавки, већ и зато што су заправо САД (савезник Велике Британије) потенцијални „непријатељ“ када је у питању војни сукоб – закључује Сампедро.
Др Хуан Латричано, писац, економиста и економски историчар, убеђен је да циљ борбе против тероризма данас и сада у Аргентини није од значаја.
– Не видим присуство терориста. Можда имамо потенцијални ризик од напада који долази из арапских земаља, али ми се априори чини да је вероватноћа за то мала. Ово захтева нешто више од самог оруђа за ратовање, наиме, обавештајне службе, спречавање. Пре свега, контрола уласка људи у Аргентину. Чини ми се да је најелементарније имати више жандармерије у пограничним подручјима, а не задржавати људе на митинзима… 207 аутомобила, они нису претерано корисни. Понављам, много већи значај придајем жандармерији, која представља снагу која би морла да се налази тамо где пролази државна граница, а не тамо где се грађани окупљају на демонстрацијама.
