И даље расветљавамо позадину бразилско-парагвајског спора у вези хидроелектране Итаипу. За Два Југа своје виђење проблема износи парагвајски новинар и комуниколог Гвидо Мендијета.
Што се тиче скандала око хидроелектране Итаипу, недавно смо имали ситуацију у којој је, према извештају CNN-а, Бразилска агенција за обавештајне послове (ABIN) спровела хакерску операцију против парагвајских власти с циљем добијања поверљивих података у вези са преговорима око Итаипуа. То је довело до дипломатског застоја, све док Лула да Силва није признао да је дошло до шпијунске операције, окрививши владу Жаира Болсонара као претходника тог процеса.
У Парагвају имамо Министарство за информационе технологије и комуникације (MITIC), али оно је изузетно слабо финансирано. Искрено, одбрана у погледу информационе безбедности је у Парагвају готово непостојећа. За последње три године забележено је око 3.000 сајбер-напада на наш национални информациони систем, а ми, заправо, немамо капацитета за ваљани одговор.
Тако да се овакве ситуације дешавају чешће него што мислимо. Иако је било речи о хаковању и шпијунажи, чини ми се да се жижа сада више пребацује на поновне преговоре око Итаипуа. Јавност већ дуго верује да је Итаипу био само велики договор националних елита. Он је, како ми то схватамо, у основи био дипломатски изговор за решавање граничних питања са Бразилом, што је искористила ауторитарна влада Алфреда Стреснера, који је владао Парагвајем 35 година, што је најдужа диктатура у Јужној Америци.
Тада је дошло до жестоког богаћења, објекат је имао преголеме додатне трошкове, изгубили смо природна богатства попут седам Водопада и створена је економска елита — необразована аристократија блиска режиму — која се обогатила и ту моћ сачувала до данас. Итаипу се данас у Парагвају посматра као држава у држави, која не полаже рачуне Парагвају.
Зато људи овде преговоре виде као још једну фарсу — без обзира на хаковање и шпијунажу. У суштини, Парагвај је одустао од могућности индустријализације коју му је Итаипу могао пружити. Велика нада била нам је бар да се смањи цена струје. Али чак ни то није постигнуто.
Замислите — имамо другу највећу хидроелектрану на свету, одмах после оног ђавољег ждрела или како се већ назива, тамо, у Кини, а и даље плаћамо огромне цене за струју. А Итаипу овде чак и не служи за покривање домаћих потреба, јер немамо довољно снажне преносне линије (500 kV). Електроенергетска компанија је такође под контролом странке на власти која је већ 70 година на челу државе. Нема смене власти и зато је ситуација оваква.
Дакле, расправа око Итаипуа овде не иде у техничком или геополитичком правцу, већ се своди на оно што Итаипу представља у Парагвају — симбол корупције и некажњивости.
Итаипу се овде види као катедрала корупције, која је заузета, отета у интересу, да тако кажемо, тапшача — корумпиране елите која се обогатила углавном под тим условима. Тако да, премда неки и даље верују да је Итаипу национално питање, многи од нас сматрају да је то изгубљен случај. Заиста, тешко је било шта променити кад је слугерањство постало правило.
