Венецуела пролази кроз изузетно деликатан тренутак, будући да изборни контекст није само прилика венецуеланском народу да изрази своје мишљење на изборима, већ и зато што је то, нажалост, постао тренутак у коме политичка олигархија с њеном жељом за превратом увек тражи путеве који подстичу револуционарна расположења. 2024. је у том смислу одлучујућа година. Власти Венецуеле расписале су, у складу са уставним мандатом, нове председничке изборе. Према уставу Венецуеле, одобреном с народном подршком 1999. године, председнички мандат траје 6 година, а последњи избори, на којима је садашњи лидер земље Николас Мадуро победио са 6.245.862 гласа, одржани су 2018. године.
Мартин Пулгар, политиколог, стручњак за маркетинг, магистар филозофије рата, универзитетски професор у области међународне политике, геополитике, безбедности и одбране, водитељ радио програма „Geoestrategia del Sur“ на Radio del Sur у Каракасу, посебно за издање „Два Југа“, говори о будућим изборима и коварству прозападне опозиције, која је вољна, али не и способна да сруши владу чависта.
Претње и притисци спољних античавистичких влада и група и даље делују, и датум избора оне посматрају као оруђе за делегитимизацију Боливарске револуције уколико изборни резултат не превагне у корист њихових интереса, то јест рушења социјалистичке владе. Покушајмо да разумемо ову сложену ситуацију. Венецуела је земља чији политички систем је председнички. Председника Републике бира народ непосредно на одређено време и његова смена је могућа само из врло конкретних разлога, утврђених чланом 233. Устава Венецуеле, наиме, због његове или њене смрти, оставке или разрешења одлуком Врховног суда, трајне телесне или умне неспособности, потврђене медицинском комисијом, именованом од Врховног суда и с одобрењем Народне скупштине, одрицања од дужности, као и свенародним опозивом његовог мандата. Осим тога, венецуелански Устав не предвиђа смену председника политичким процесом или „импичментом“, као што је установљено у другим председничким земљама попут Бразила или Сједињених Држава. Још мање предвиђа именовање „привременог” председника.
Овај опис „политичког инжењеринга“ део је кризе преживљене у Венецуели последњих година, где је 2015. године изабрана Народна скупштина за период 2016-2021 са опозиционом већином, али без моћи или овлашћења да уклони председника Републике. Упркос том покушају Народне скупштине да иде против Устава и важећег законодавства, није била у стању задовољити жељу егзогених снага и десничарских побуњеничких група да учине крај социјалистичком моделу који је увео председник Уго Чавез и наставио после његове смрти председник Николас Мадуро.
Чињеница је да су ови удари „институционалног“ типа од стране политичких групација супротстављених чавистичкој влади увек били праћени жестоким уличним демонстрацијама, маршевима који су доводили до герилског насиља, провокација против јавног реда, како би се омогућило стварање излога за „обојену револуцију“ која би довела до смене режима, чему су оне и тежиле. Не успевши да постигну подршку народне „критичне масе“, која би омогућила одлазак владе, они су отишли још даље. Охрабривали су и призивали инвазије и војне интервенције страних сила отворено или уз помоћ регионалних савезника. Рекли су: „Све опције се разматрају“ – и настављају рачунати на то.
Данас је изборна верзија својеврсне „нелојалне“ опозиције Уставу и законима „права“ варијанта за постизање промене режима и збацивање револуционарних боливарских снага са власти. Не толико због могућности победе на изборима, колико због саме чињенице немогућности постигну победу на изборима, што им отвара низ могућности које би им омогућиле да искорене идеолошко-културно наслеђе чавизма у венецуеланском друштву, његов утицај у Латинској Америци и на читавом глобалном југу. Чавизам за њих представља тежак изазов, пошто је очигледно да имају готово нулту способност да привуку људе и низак ниво поверења бирачког тела у њих. Исто тако, сасвим је очигледно да не постоји јединствена или обједињујућа партијско-политичка организација античавистичких снага, кадра да баци изазов Уједињеној социјалистичкој партији Венецуеле.
За опозицију је главна варијанта делегитимизација изборног процеса, изградња наратива о манипулисању изборним процедурама, чиме би се омогућило да се током или после изборног чина 28. јула изврше одређене радње што воде ка уличном насиљу, које би омогућило да се политички систем преформатира и уништи његова културна и организациона, конститутивна основа чавизма у Венецуели. Ово је главна радња коју она жели да изведе.
Важно је запамтити да је венецуеланска опозиција изјавила како влада не жели да одржи изборе 2024. године, полазећи од претпоставке да неће имати довољну изборну тежину за победу на овим изборима, па је више пута тражила да се одреди што ранији датум за одржавање избора, узимајући у обзир да се председнички избори у Венецуели обично одржавају у последњем кварталу утврђене изборне године.
Сада они указују како је ово врло рани рок и да их пропусти спречавају да се организују за учешће. Упињу се прогурати причу о превари која би требало да делегитимизује изборни процес. Други аргументи у корист верзије о превари биле су дисквалификације кандидата који су раније позивали на акте насиља. За опозицију није важна победа на изборима, већ способност да створи неке услове који руше легитимитет државе, како би наметнули своју неолибералну парадигму и преуредили Венецуелу по угледу на хегемонистички колективни Запад.
Што се тиче Боливарске револуције, задатак се до 28. јула састоји у томе да се спрече покушаји дестабилизације, који би требало да буду изведени путем државног преврата и убистава уперених против Боливарске револуције и председника Николаса Мадура. Исто тако, 28. јула, на дан избора, чависти морају победити са довољном изборном снагом, која ће им омогућити да отклоне свако жариште насиља, којим се тежи нарушавању социјалног мира, досад очуваног у Венецуели, како би свет схватио да се сада дешава покушај преврата, и ово противречи ономе што говоре хегемонистички медији, да тобоже „сада има људи који то подржавају“.
