О енергетској политици САД и извозу нафте из Венецуеле у светлу нових рестрикција које је увела америчка администрација, издање Два Југа разговарало је са Мартином Пулгаром, политикологом, стручњаком за маркетинг, магистром филозофије рата, универзитетским професором из области међународне политике, геополитике, безбедности и одбране, водитељем радио програма „Geoestrategia del Sur“ на Радију del Sur и стручњаком организације „Јужни мост“.
Одузимање лиценце за нафтне уговоре између Шеврона и Венецуеле од стране Сједињених Држава практично кажњава вековни нафтни однос са том компанијом. Одлука је наизглед била вођена унутрашњим притисцима и потребом за међугрупним савезима који су Трампу били потребни за одобравање домаћих буџета и лобистичке групе у Мајамију и на Флориди.
Али поред тога, то се такође уклапа у визију која је изгледа била оријентисана ка тражењу договора, готово тактичког споразума за одржавање основних односа између две земље, не зато што ће Сједињене Државе подржати или прихватити владу Николаса Мадура у Венецуели или Боливарску револуцију, већ углавном због потреба тренутне ситуације. Трампови предизборни изазови су везани за миграције и енергетске проблеме текућег тренутка.
Чинило се да се око оба елемента може постићи неки основни, елементарни договор. Сама лиценца је колонијални чин, јер је то наметање мере против суверене земље која вас практично тера да одлучите с ким, чиме и како ћете трговати. Њом практично намерава да се подреди суверенитет једне земље, у овом случају Венецуеле, интересима Сједињених Држава и стога је неприхватљива. Али постоје неке чињеничне реалије на које се Венецуела ослања, и то је апсолутно разумљиво у време глобалних геополитичких престројавања.
Могућност отварања, о чему је говорио председник Николас Мадуро, да се покрене нека врста нултог дневног реда, агенде којом би се започели преговори о минималним споразумима и која би се временом пројектовала на релативно хармоничан однос, била је практично подривена – не неочекиваним, већ, да кажемо, из контекста извученим чином. Што показује да је на крају, упркос виђењу САД и Трампа као јаког човека опредељеног да управља земљом у оквиру хегемонистичке експанзије, он слаб владар, и даље подложан унутрашњим притисцима разних чинилаца и група у Сједињеним Државама – баш као што су то били последњи амерички председници, који улазе у прилично сложену игру група за притисак и група унутрашње моћи на основу сопствених интереса и користи.
Овде можемо видети, с једне стране, политичке интересне групе против Боливарске револуције, које су сконцентрисане на Флориди, у Мајамију, као и међубуржоаску борбу, међукорпоративну борбу, у овом случају Шеврона и Ексона, углавном ExxonMobil-а, који је, дабоме, предузео акцију против Венецуеле давши подстрек неслагању с новим правилима која је револуција наметнула том елементу. Дакле, ту ситуацију на неки начин можемо видети у суспензији ових гаранција, ове лиценце.
Ово би могло имати утицаја на Венецуелу. Наравно, венецуеланска држава је узела је у обзир овај сценарио и пристала је на тај елемент у унутрашњим процесима, премда опозиција и неки међународни фактори у свету покушавају да продају причу како је то од животног значаја за економски раст Венецуеле. Венецуела расте на сопственим мишићима, развија процес индустријализације, има нове савезнике и нове тржишне процесе, где може продати ту нафту, која неће ићи у САД, већ другом партнеру.
Видећемо како ће Венецуела реаговати на ове санкције. Санкције увек представљају неку врсту шока, утицаја на свакодневни живот Венецуеланаца. Ми некако знамо или стално примењујемо механизме који омогућавају да ова ситуација не утиче негативно на нас. Искрено верујем да влада Венецуеле има све механизме да минимизира утицај ове лиценце. Лиценце не могу бити решење проблема.
