У сенци све масовнијих, ево, већ тромесечних протеста због убиства петнаесторо људи и деце у Новом Саду надстрешницом, испод радара јавности пролазе непочинства, на која бисмо и те како морали обратити пажњу.
Једно од њих се тиче Божићне Литургије у загребачком саборном храму Преображења Господњег, којој је началствовао „епископ“ буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирил, местобљуститељ (ова дужност се у новоговору српског свештенства назива „администратор“) митрополије загребачко-љубљанске. На његове молитве, узнете на Великом входу осврнуло се свега неколико портала и корисника друштвених мрежа, речима које не бисмо понављали нити им ишта од себе додавали… сваком православном човеку, макар и најповршније упућеном у своју веру, све је јасно већ из саме Кирилове „службе“, на којој таквих православних људи очито није било, јер су присутни листом преко свега прешли ћутке (види снимак од 51. минута):
Један читалац је приметио да је овакво „литургисање“ „владике“ Кирила, уопште узев, ситница – тек последња у низу његових неподопштина, подсетивши нас на његово саслуживање у оквиру „свјетске молитвене осмине за јединство кршћана“ заједно с евангелистима, калвинистима, лутеранима, баптистима, охридским архиепископљанима и под диригентском палицом брата му по вери, бискупа пожешког Антуна Шкворчевића, „предсједника Бискупске комисије хрватске бискупске конференције за екуменизам“ пре годину дана. Ово „богослужје“ је такође одржано у Загребу, у „богослужбеном простору“ (шта год то било) „блаженог“ Алојзија Степинца:
Има нас доста који довољно дуго памтимо, па знамо да су овакве ствари у свештенству биле потпуно незамисливе пре само неких 30-ак година. Наравно да смо као народ врло ниско пали, те нам је и благи Бог уместо пастира послао чобане да приватизују храмове, а од богослужења направе лакрдију. Боље нисмо ни заслужили. Као што су и они заслужили да им се титуле којима се ките пишу под наводницима и произносе поспрдно. Ако ни због чега другог, а оно због разликовања од толиких њихових претходника, светих и несветих, што су та звања кроз живот пронели достојно.
А „Србин“ који се моли под сводовима нечег што је посвећено једном Алозију Степинцу, осуђеном ратном злочинцу и усташком одличнику, не заслужује ни да му се националност пише другачије него под наводницима. Више на њу има права један Домановићев (и Јустинов) во, него таква људска… особа. Јер, Степинац не само што је био поглавар свећенства чији су многи припадници окрвавили руке зверствима над српском нејачи, него је и лично учествовао у присилном католичењу православних. Томе има исувише много сведочанстава, и никаква накнадна „преиспитивања“ историје ту чињеницу не могу поништити.
Неке од непосредних Степинчевих жртава су још донедавно биле међу нама, неке су, можда још увек живе. За оне којима горе речено звучи прегрубо, сведочанство једне од њих. Звала се Зорка Делић, и о свом искуству је говорила у документарном филму „Ожиљак“ из 2007. године. Филм траје 45 минута. Овде га не можемо поставити, јер је његово гледање дозвољено само на YouTube. Ми смо га пронашли на следећој адреси: https://www.youtube.com/watch?v=eXJX6mBShN8&rco=1
Зоркино сведочење је само једна кап у мору. Кога занима, на интернету може још много тога наћи, мада овакви садржаји често волшебно нестају са мреже. Ипак их остаје довољно да се појми сва огавност понашања „достојанственика“ и „јавних делатника“ попут „владике“ Кирила. Свима су доступне и књиге у електронском облику, почев од прегршти наслова Лаза М. Костића и капиталне књиге Magnum crimen Виктора Новака – обојице Степинчевих савременика – па до бројних каснијих аутора, све до наших дана.
Нема поузданих података колико је Срба – бораца против нацизма и њихових усташких слугу – после Другог светског рата из политичких разлога напустивши Југославију, завршило у Јужној Америци. Свакако није мали број њихових потомака који ће, истражујући ову тему, појмити због чега су се њихови преци обрели у том далеком кутку света. А с тим и сву недостојност „пастира“ којег им је СПЦ доделила.
