Питање Гвајана-Есекибо је веома осетљиво за становништво Венецуеле и, наравно, за њену владу. Ово је вековима стара тема, ово је прича о спровођењу империјалне политике Британског царства у доба његовог процвата, када је тежило да заузме део територије Венецуеле зарад злата откривеног на целој територији „Венецуеланске Гвајане“.
У суштини, оно што Венецуела данас представља јесу систематски напори, којима се крше сва правила, наметнута, да тако кажемо, војном моћи и дипломатским престижем, низ радњи којима је Венецуели одузет део територије од практично ушћа реке Ориноко па до скоро половине тока реке Карони у венецуеланској Гвајани. Мартин Пулгар, политиколог, стручњак за маркетинг, магистар филозофије рата, универзитетски професор у области међународне политике, геополитике, безбедности и одбране, водитељ радио програма „Geoestrategia del Sur“ на Radio del Sur у Каракасу, посебно за издање „Два Југа“, говори како у Венецуели данас виде решење питања око Есекиба, спорне територије која се данас, услед перипетија у прошлости, налази у саставу Гвајане.
Сва ова потраживања су, наравно, тада отклоњена, и Венецуела је тражила да се направи арбитража и спречи ситуацију у којој се ствара читав Париски арбитражни поредак, где на крају Венецуелу лишавају око 159.000 квадратних километара територије која је практично непобитно била венецуеланска, јер је она била наследница читаве борбе за независност, а такође и наследница Генералне капетаније Венецуеле из доба шпанске колонијалне ере. То нам је одузето и Венецуела је ово морала да прихвати знатним делом због употребе силе од стране Британског царства у савезу са тадашњом силом у настајању каквом беху Сједињене Државе. Венецуели је у том тренутку преостало само да је прихвати, док није било доказано да у поступању Париске арбитраже постоји читав низ компоненти које сведоче о томе да је поступала с лошом намером према Венецуели.
А то су управо права која Венецуела има да поседује ове земље. Венецуела очигледно има историјска потраживања која се могу показати помоћу титула које Гвајана, у овом случају наследница британских акција, није могла да покаже. Али она на неки начин влада физичким простором. За Венецуелу, наравно, ово је безбедносни изазов, јер ово је вишевековни проблем, вишевековни територијални спор који сада у јавну арену враћају амерички нафтни интереси и америчка транснационална предузећа. У суштини, ExxonMobil намерава да започне процес вађења нафте веома доброг квалитета у спорном подручју и на мору. У сваком случају овде, наравно, постоји интерес међународних компанија да контролишу нафту врло високог квалитета у спорном подручју, које још није одређено у преговорима између Гвајане и Венецуеле, али постоји и интерес Сједињених Држава да гранични спор између Венецуеле и Гвајане искористе као начин за вршење притиска сталним покушајима промене режима које желе предузети у Венецуели те, у неку руку, „дисквалификовати“ Боливарску револуцију. Ово је прикривени покушај Сједињених Држава да својим деловањем наметну и промене венецуелански режим, доводећи Венецуелу у конфронтацију са суседном Гвајаном, иако је Венецуела увек нудила сценарио мира и преговора између обе стране.
Гвајана је покушавала извршити притисак на Венецуелу тако што нас је послала пред Међународни суд правде како би нас приморала да прихватимо садашње границе, што Венецуеланци сматрају неприхватљивим. Венецуела притом не признаје Међународни суд правде као учинковит механизам за решавање овог сучељавања, овог судског поступка. Венецуела је у овом територијалном спору предложила низ радњи, у суштини одбрамбене природе, будући да ExxonMobil и Гвајана своје радње врше у савезу са Сједињеним Државама преко Јужног војног округа, чији су представници више пута посећивали Гвајану, па чак и покретали питање могућности стварања војне базе, или непосредно на територији Есекиба, или на територији Гвајане, с очигледном намером да се изврши притисак на Венецуелу и покуша да стварање својеврсног прстена притиска против Боливарске револуције, јер, као што рекох, ово превазилази интересе поводом пуког територијалног спора, овим се ломи воља Венецуеле и њене Боливарске револуције. Ово је покушај да нас доведу до Међународног суда правде, са чиме се Венецуела не слаже, јер га не прихвата као механизам за решавање овог спора. Венецуела је, на пример, покушала преговоре са Гвајаном, вођене у Сент Винсенту и Гренадинима, како би снизила већи део напетости, заложила се да се сукоб поводом тог спора не заоштрава и увек траже механизме за очување мира између две очигледно братске земље.
Као резултат консултативног референдума одржаног у децембру, на којем је учествовало 10 милиона Венецуеланаца, одлучено је да држава треба да створи нову покрајину, у овом случају државу Гвајана-Есекибо, нову федералну творевину у којој је Венецуела, као република, дужна да, на захтев свог народа, створи све механизме за спровођење правилног управљања. Управо је усвојен закон којим почиње да се јасно формулише тај процес, као и сви напори оружаних снага Венецуеле и венецуеланске државе за указивање подршке становништву те спорне суседне територије. Но, и за староседелачко становништво, од којег већина живи у Есекибу и које у неку руку такође жели да буде венецуеланско, јер, онај ко је рођен у Гвајана-Есекибу јесте Венецуеланац. Венецуела већ дуже време води политику зближавања и изградње интеграционих механизама, али сада се она, наравно, актуелизује у светлу јавног мњења. У овај спор желе да нас увуку страни себични интереси, наиме САД преко компаније ExxonMobil, али је јасно видљиво и присуство бродова Канаде и Британске ратне морнарице на нашем територијалном простору. Али проналажење решења могуће је само путем преговора, а не са позиције силе, усвајањем заједничког и обострано прихватљивог споразума, што је Венецуела историјски и предлагала за решавање сукоба у територијалном спору међу нашим двема земљама, Гвајаном и Венецуелом.
Према најновијим вестима, Венецуела је и званично припојила спорни регион Гвајане Есекиба, пошто је председник Николас Мадуро у среду потписао тзв. Органски закон о заштити Гвајане Есекиба, полазећи од резултата референдума од 3. децембра 2023. године, на коме се преко 90% грађана изјаснило да та територија припада Венецуели. Донетим законом предвиђено је да Гвајана Есекибо постане 24. венецуеланска савезна држава. Издање Два Југа потрудиће се да буде у току са новонасталом ситуацијом.
