Интервју са Бетином Лобо (Bettina Lobo), вишеструком венецуеланском уметницом која се после запажене каријере у Венецуели и Сједињеним Државама истакла својим наступима у различитим мјузиклима чувене „Celebrity Cruise Line“.
Разговор водила: Соња Калајић
Нажалост, у Србији још увек нема школе, а камоли факултета, где би неко могао да се специјализује за оно чиме се Ви бавите, а то је музичко позориште, односно мјузикл. Обједињеност глумачких, певачких и плесних вештина тренутно поседује ипак мање уметника у свету и чини се да њихова бројност није у потпуном складу са растућом потражњом. Мјузикли су веома атрактивна грана уметности и врло су примењиви како за позориште и филм, тако и за алтернативне уметничке и кабаретске наступе. Штавише, ширина знања овим уметницима пружа додатне могућности и алтерације у свакој од три вештине засебно. Да ли реткост уметника као што сте Ви лежи у томе што је ређа истовремена надареност за различите области које окупља жанр мјузикла или је посреди нешто друго?
Видите, истина је да заправо има много људи укључених у овај жанр. Он није видљиво популаран у свакодневном животу људи, али ми смо у суштини огромна заједница.
Данас је велика конкуренција јер људи све више расту у овој уметничкој форми музичког театра од све млађег узраста. Али да, истина је да је то уметност која није толико позната у свету јер има много земаља попут Србије и Венецуеле (када сам ја била мала) у којима нема много обука за ово, па морате да радите знатно више како бисте изградили своје име и могли да живите од свог рада. Тешко је, извођачки је веома захтевно, али није немогуће.
Колико су тешке припреме за мјузикле и како генерално изгледа свакодневно одржавање нивоа спретности у различитим вештинама (плесу, глуми и вокалној техници)? Које су специфичне карактеристике оваквих припрема?
Дефинитивно зависи од пројекта. Користићу свој рад на бродовима као пример. Радим на позоришним представама Celebrity Cruise.Обичан дан се састоји од буђења, одласка на јело, одласка у бекстејџ и вокализације, затим радим физичко загревање и онда почињемо пробу. Као уметници, увек морамо да водимо рачуна о свом инструменту, у мом случају то је мој глас и моје тело. Волим да пијем чај од ђумбира и меда пре сваког наступа и одмарам глас кад год могу.
Нисам од оних који иду на концерте или журке да би вриштали, јер би ми сутрадан глас био неупотребљив. Морам да се бринем о њему, јер без њега, фактички, нема ни посла. Са телом увек морамо да останемо активни. То не значи да идемо у теретану сваки дан, већ да морамо остати покретни и флексибилни.
Када покријете ове основе, почињете да размишљате о дијалозима, песмама, музици, и ту морате да памтите, памтите и памтите све док се не споје сви елементи.
И у процесу припреме и током наступа, имате доста интеракције са другим уметницима. Ту се често јављају пријатељства и дивни креативни тренуци, али каткад и проблеми и неспоразуми. Можете ли нам испричати неку занимљиву анегдоту којој волите да се враћате на путевима сећања?
Хахаха… да, код уметника увек постоји драма! Али истина је да су моји најсрећнији тренуци увек били са мојим колегама на уметничким пројектима.
Не бих могла да говорим у име свих музичара у својој земљи, јер истина је да су приче и могућности сваке особе јединствене, али верујем да могу да алудирам на чињеницу да се ова музичка лакоћа јавља услед тога што много волимо музику. Ми смо земља у којој се од детињства учи музика свих жанрова, укључујући и нашу, као што је „гаитас“. Много је утицаја наших предака и ми свакако желимо да то наслеђе одржимо у животу.
Сећам се када смо први пут имали певачку пробу након пандемије за један од мојих спектакала у чамцима. Упознала сам још три нова певача и у тренутку када смо се видели, начинили смо највећи загрљај на свету! Нисмо се познавали, сем преко WhatsApp порука, али нас је окупило узбуђење што смо поново у могућности да радимо на ономе што смо волели. Можда звучи као супер клише, али било је невероватно искуство након годину дана када нисам могла да стварам уметност, посебно са другим људима. Сарадња са тим другим певачима је била толико спектакуларна да су наставили да нас ангажују и у наредне две године. Сматрам их браћом за цео живот.
Није тајна да је Венецуела пуна музичких талената и да се Венецуеланци сматрају музички најталентованијим народом у Латинској Америци. Још током боравка у Аргентини имала сам прилику да чујем изреку – „свирај са свима осим са Венецуеланцима“, која алудира на импресиван извођачки ниво венецуеланских музичара. Познато је да и најмањи град у Венецуели има оркестар и веома интензиван музички живот, а познат је и снажан вишедеценијски однос Венецуеле и Русије, захваљујући којем су бројни следбеници такозване „руске школе” оставили неизбрисив педагошки траг у Вашој земљи. Међутим, чини се да ово није довољно да се овај феномен разуме. Можете ли нам бар мало открити тајну музичког дара Венецуеланаца из вашег угла гледања?
Без обзира где у свету, увек ће постојати неки Венецуеланац који свира инструмент или пева. У мојој земљи се музика заиста цени, па ће и у најмањем граду људи имати прилику да нешто науче, макар то било и на гитари старој више од 30 година… „Ко хоће тај и научи“ – каже наша пословица!
Како видите тренутни развој музичке и глумачке сцене у Венецуели у поређењу са другим земљама и САД у којима сте се школовали? Шта сматрате предностима, а шта евентуалним недостацима?
Музичка сцена у Венецуели је заиста порасла последњих година, а посебно мислим на своју уметничку форму, што је музичко позориште. Постоји већа потражња за културним пројектима и позориштима као некој врсти бега од наше тренутне политичке ситуације. Људи траже позориште како би себи одвукли пажњу.
Очигледно је у Сједињеним Државама покрет на другом нивоу. Ту је настало музичко позориште и зато имамо чувени „Бродвеј“ и хиљаде позоришта широм земље који производе мјузикле свих врста. То што сам тамо могла да се образујем из те музичке културе била је привилегија коју дефинитивно нисам имала у својој земљи.
Што се тиче предности или мана, у Сједињеним Државама је теже постати познат јер је конкуренција много већа, јер једноставно има више људи и јер они знају за музичко позориште од малих ногу. Предност је што има и више посла и могућности у овој области у поређењу са другим земљама.
Недостатак Венецуеле је у томе што је то уметност коју људи још увек не прихватају 100%, а такође је веома скупа за производњу у земљи која има велику економску кризу. Али сигурна сам да ће музичко позориште, када се земља унапреди, имати великог успеха. Са само неколико продукција већ би постало хит! Предност је што немамо шта да изгубимо и осећам да ће сви који желе да се укључе имати прилику да учествују.
Могућност наступа на чувеним крузерима „Celebrity Cruise Line” је изузетна прилика за многе аспекте живота младог уметника. Које су све предности ове врсте уметничких и пословних путовања?
Велика предност је што је то невероватна прилика да се види свет, уштеди новац и ради са људима из целог света. Имала сам прилику да радим са људима о којима сам раније могла само да сањам. На овим бродовима се дешава много умрежавања и то засигурно отвара могућности за рад било где у свету.
Јасно је да сте захваљујући свом раду уживали у бројним лепотама и туристичким местима у свету, али пошто се овај портал бави превасходно Латинском Америком, занимало би нас да нам кажете – које су латиноамеричке дестинације на Вас оставиле посебан утисак и зашто?
Још нисам имала прилику да пропутујем већи део Латинске Америке на броду, али могу вам рећи да је једно од места које сматрам невероватним Медељин у Колумбији. Спектакуларан град, са савршеном климом, божанственом храном, невероватно љубазним људима и мноштвом туриста спремних да га истраже. Заиста га топло препоручујем, као и Колумбију уопште. То је прелепа земља.
Овај интервју не би био могућ да ми нисте „одузели дах“ својим наступом пре нешто више од недељу дана у музичком студију „Тикарк“ у Београду. Било је то у оквиру суботњих уметничких вечери које се однедавно организују у овом простору посвећеном пре свега снимањима и музичкој продукцији. Нажалост, у Србији је много мање интерног дружења уметника него што је то био обичај генерације наших родитеља, али наслућују се знаци да се овај тренд може обновити. Каква је ситуација по том питању у Венецуели и САД, где сте провели највише времена? Колико су уметници спремни да се окупе у опуштеној атмосфери и забаве кроз сопствену уметност, без обзира на пословне задатке, интересе и интересовања?
Истина је да сам у обе земље (и у Венецуели и у САД) имала задовољство да имам ове сесије са другим уметницима током којих смо се спонтано удруживали и правили уметност. У Сједињеним Државама је било много оригиналних пројеката које би моји пријатељи креирали и позивали друге да помогнемо у њиховом оживљавању. Тада бисмо уређивали, тестирали шта функционише или не, а понекад је био случај да смо били ту да се само заједно забавимо и поделимо неко време радећи оно што волимо.
Однедавно сте у вези са једним Србином. Како функционише „превођење“ ваших различитих културних обичаја и навика и колико је то уопште неопходно?
Да, истина је да имам везу са неким из Србије, тако да је било заиста забавно разумети наше културе: где се слажемо а где не, хаха… Истина је да сам схватила да култура Србије и Венецуеле имају много сличности, као што су породична љубав, породичне вредности и принципи и вера у Бога (иако смо ми у Венецуели католици, а Срби православци), између бројних осталих.
Бити са неким из друге земље може имати своје изазове јер смо одрасли на различите начине, али истина је да смо пронашли свој „ток“ дељења и објашњавања различитих традиција, поштовања када су оне веома различите и симбиозе када год је то могуће; било да он једе алаку (hallaca – венецуеланску храну) и игра венецуеланске гаите за Божић или ја идем у цркву на његов Божић да запалим бадњак.
За крај, реците нам куда Ваш брод плови? Које су креативне и уметничке дестинације ка којима Ваше срце путује?
Моја следећа дестинација биће Кариби и можда Француска и друге земље крајем године. Жеља ми је да још неко време останем на бродовима стварајући представе и да се на крају више вратим музичком позоришту на копну. Било у Европи, Сједињеним Државама или чак у мојој земљи Венецуели. Волела бих да отворим велики мјузикл попут Wicked или Фантом из опере у Каракасу и да будем део екипе извођача. Такође сам имала задовољство да имам велику платформу на друштвеним мрежама, посебно на Тик-Току (@bettinald), коју сам морала да оставим на неко време због бродова, али желим да се томе вратим и покажем својим пратиоцима овај лични уметнички пут који сам желела да прођем све ове године, као и оне које су још преостале.
Линкови:
@bettinald
@tikark.music.art.production
@celebritycruises