Политичку ситуацију у Доминиканској Републици одликује атмосфера стабилности под владом председника Луиса Абинадера, који је на дужност ступио 16. августа у другом мандату. Међутим, остаје једно фундаментално питање: због чега се дешава миграција из опозиције у владајућу странку? О томе за издање Два Југа говори политиколог Паулина Домингез.
Владајућа Модерна револуционарна партија (PRM) је искористила свој изборни успех захваљујући читавом низу чинилаца, укључујући широку коалицију и привлачење истакнутих опозиционих личности, углавном из Доминиканске ослободилачке партије (PLD). Овај феномен трансфугизма наводи на запитаност о мотивима који стоје иза таквих покрета. Значајан део друштва верује да ова појава више одговара личним интересима него идеолошким убеђењима, што доминикански народ ставља пред етичку и политичку недоумицу.
Личности као што су Роберто Салседо, Модесто Гузман и Хулио Сесар Валентин, бивши чланови PLD, добили су одговарајуће положаје и именовања у новој влади. Ово појачава осећај опортунизма унутар расцепкане опозиције, а не истински напор у покретању стварних политичких или друштвених промена. Таква ситуација рађа неповерење међу гласачима, који ове лидере не виде као истинске представнике колективних интереса.
Поред тога, постоји претпоставка да је Абинадер створио стратешке савезе са кључним опозиционим личностима и странкама како би осигурао друштвену стабилност и ојачао своју странку. Тако је PRM добила подршку коју су ове популарне политичке личности представљале; међутим, сада се суочава са озбиљним питањима због недостатка признања сопствених бораца. Таква динамика би могла подрити унутрашње јединство странке у будућности.
С друге стране, доминиканска опозиција пролази кроз тежак тренутак, пошто се доживљава као раздробљен и застојни блок, посебно након стварања партије La Fuerza del Pueblo (Снага народа), коју је основао бивши председник Леонел Фернандез после свог одласка из PLD. Ова ситуација је довела до застоја који спречава да се на опозицију гледа као на животно способну алтернативу; уместо тога, доживљава се као група с многобројним интересима, што је створило политички вакуум који су искористили новонастали покрети.
Грађани напомињу да ове промене изазивају неповерење у владу, не изузимајући оне који су јој били противници, а сада обављају државне дужности. Многи су се надали да ће именовање бивших противника на одговарајуће положаје довести до значајних промена у државној политици, али та очекивања се нису остварила. Недостатак опипљивих резултата у важним областима попут привреде и безбедности допринео је негативном односу према онима који су раније сматрани носиоцима промена.
Тако да тренутни политички контекст Доминиканске Републике доноси значајне изазове и за владу и за опозицију. Пребег опозиционих лидера у владајућу странку доводи у питање часност и мотиве тих покрета. Како Абинадеров мандат на власти буде трајао, биће од кључне важности пратити како се ова динамика одвија и какав ће утицај имати на политичку и друштвену стабилност земље. Способност PRM да сачува подршку становништва зависиће не само од учинка владе, већ и од њене способности управљања унутрашњим и спољним очекивањима и незадовољством. Политичка будућност Доминиканске Републике може бити обележена преиспитивањем партијске лојалности и повишеним захтевима грађана према својим представницима.
