Прослава празника „Дан мртвих” који представља један облик синкретизма католичке и аутохтоне културе Мексика, има све већи одзив заинтересованих широм света, паралелно стварајући низ контроверзи унутар друштава која у бити нису ни индијанска ни хиспанска. С једне стране радост, забава и знатижеља, а с друге, осуде за неверство и издају сопственог наслеђа. Ипак, ми смо става да се и у једном и у другом погледу могу наћи добре и лоше одлике, доследности и недоследности ставова, те истине и лажи настале махом из уобичајене слабости човека спрам генерализација и грубог поједностављивања појавног.
У чему је проблем?
Од давнина, у свим религијама света, теме смрти и загробног живота имају своје посебно и важно место. У Србији је прехришћански култ мртвих оставио велики траг у култури народа, све до данашњих дана: од погребних ритуала и оних за породичне славе, до ритуала везаних за Бадње вече и Задушнице. Чак и централна фигура вуколиког бога старосрпске вере о којој нас тако богато и оштроумно обавештава Чајкановић (у делу „О српском врховном богу”) укључује присуство света мртвих из којег нас прати дуги правдољубиви поглед оних који су дали своје животе за наш. Ипак, сáмо православље у већој мери негује однос према мртвима већ својом елементарном симболиком и бригом према телесним остацима, него што су то чинили наши прехришћански словенски преци, па се не може рећи ни да би код нас, једна придодата прослава Дана мртвих у католичко-мексичком или индијанском духу представљала неко битно квантитативно одступање од таквих церемонијалних знамења.
С друге стране смрт, као један од три обреда прелаза (друга два су рађање и венчање) представља једну од најважнијих и уједно најсветијих тачки људског циклуса, како са становишта старих, тако и нових религија и зато је свако „поигравање” са темом смрти и стављање ње у контекст пуке забаве, увредљиво са становишта искреног и дубоког верника.
С треће стране, извесно је да постоје људи који немају децидиран став о смрти или на смрт не гледају на начин како их дефинишу религије. Све док њихово понашање не нарушава кодекс било које религиозне церемоније, судити таквим људима је исто као и судити авантуристи на слободи да се не држи мапом дефинисаних рута. Постоје и они који иако имају формиран религиозни став не виде ништа лоше у томе да присуствују ритуалима других религија када им је то већ потпуно одобрено, у виду радозналих посетиоца, туриста, новинара, писаца, уметника, аналитичара, антрополога, социолога или напросто љубитеља одређене културе, јер, напослетку, један од видова ваљаног упознавања других култура и религија је такође и присуствовање традиционалним церемонијама. Дакле, неки међу нама не сматрају да тиме крше било какав религиозни протокол чињеницом да на том месту нису у својству верника и не сматрају да ће чак обављањем туђих ритуала увредити сопствену веру, јер те ритуале не признаје њихово религиозно биће.
Напослетку, одвећ угрожене православне институције с правом указују на пораст анти-хришћанске кампање која претежно долази са Запада и која тиме не нарушава само православни свет, него и све друге елементе и вредности друштва које тај свет прожима. Међутим, такви укази немају потребну снагу нити тежину с обзиром на чињеницу да исте институције истовремено ћуте пред далеко већом угроженошћу: пред правном и политичком издајом српске православне баштине (у случају Косова) и пред поклањањем сопствене баштине другим народима од стране њиховог врховног представника (у случају Македоније), као да није у питању српско, већ некакво приватно власништво.
Поништавањем против суочавања
Оно што ипак највише забрињава је тренд све већег одазива младих на прославе Дана мртвих које веома мало имају везе са својом аутентичном верзијом. Различити ноћни клубови, дискотеке и кафеи се придружују прослави Дана мртвих као некаквом „откаченом” тренду са циљем да се за једно вече поново дође до веће продаје алкохолних пића и опијата. Али зашто је то велики тренд? Да ли је у питању само још једна наметнута агенда или постоје унутарњи пориви ка томе?
Слично као у случају „Ноћи вештица”, постоје два јасна психолошка покретача за овакве акције младих. Потреба да се буде страшан је исказ недостатка осећаја доминације, снаге и сигурности. Наравно, реч је о краткорочној илузији на којој профитирају и бројни субкултурни музички правци, нарочито они са префиксима „dark-” и „hard-”, а придружује им се велики део модне индустрије за младе, индустрије стрипа, па чак и играчака. Да би се показала доминација у било којој сфери живота и угасио осећај инфериорности, потребне су године, па и деценије живота. Велики број људи, нарочито младих, нема стрпљења, а често ни потенцијал за тако нешто, а још мање за могућност духовног уздизања у којем такве потребе губе своју снагу и смисао. Зато је бити страшан и језив, илузионистичка инстант замена (са рушилачким потенцијалом), за осећање снаге, супериорности и моћи. Наравно, од свега тога остаје само осећање, док је стварност остала непромењена.
Други разлог има свој праисторијски корен, везан за култове мајке земље, по коме се смрћу бришу све наше индивидуалне разлике, као и наши унутарњи конфликти. Пред смрћу нема бољих и горих већ смо сви исти – смртни. Са њом нестаје живот, па самим тим и све што он – наравно само формално – у себи носи. Кризе младих људи, али и старијих, највише се тичу оне познате непомирљивости између амбиција и могућности. Као надоградња овоме, наметнут је глобалистички тренд утркивања и компарације међу људима у свим сферама живота. Када би вас неко питао шта је то што поништава све те конфликте међу људима и конфиликте унутар личности, вероватно бисте рекли да је то љубав, разумевање, свест или бог… али би вам најмање пало на памет да поменете смрт. Ипак, и за љубав и за разумевање и за свест, а посебно за бога, потребно је показати велику одговорност, доследност и истрајност, а све су то ствари које млади људи почињу да развијају у тренутку када се одвећ налазе у машини за млевење душа; машини званој – глобална индустрија забаве.
Зато је носити мајицу са мртвачком главом, претворити се у какво страшило и „одвалити се“ од ко зна чега за Дан мртвих, или Ноћ вештица, за велики број младих најефикаснији начин анестезирања и поништавања свих битки за које немају или мисле да немају потребан потенцијал. Можда је излишно овом приликом истицати у којој мери такве праксе могу да наштете психофизичком здрављу, као и целокупном животу појединца.
Под светлом наведеног, сматрамо важним да се истина о Дану мртвих, о изворном смислу, значењу и значају за културу Мексика више уважава и шири, како путем медија тако и у оквирима образовних програма надлежних институција културе. Ако већ не постоји адекватан систем рестрикције злоупотребе наслеђа и претакања традиционалних вредности у вулгарна маркетиншка средства брзе и лаке финансијске добити, онда барем треба да постоји веће залагање за адекватно информисање јавности, јер се и на тај начин – путем адекватне информисаности – умањују како нетачне оптужбе на рачун ове мексичке традиције, тако и они фалсификовани, дегенеративни и малигни облици светковања.
Такође, не можемо очекивати пад ма каквих подемонизованих трендова младих док се год одржава и подржава свет који се по свему супротставља нашој исконској природи. Да би се млад човек окренуо другачијим, здравијим видовима забаве, потребно је створити амбијент у којем он неће имати потребе за поништавањем својих емоција и бивства, а што се свакако не решава пуким прекором. То би требао бити темељан, холистички, доследан и један од најважнијих послова целокупног друштва.
Дани сусрета са прецима
Позабавимо се коначно највећом недавном прославом у Латинској Америци, што нам је овде и примарни задатак. Прослава мексичког „Дана мртвих“, иако данас представља један синкретички облик светковине, има своје корене у религији аутохтоних народа Мексика (Олмека, Астека и Маја). Смрт овде не представља одсуство душа већ њихово живо присуство, јер Дан мртвих у староседелачкој визији подразумева привремени повратак душа покојника. Дакле, није у питању прослава умирања нити смрти као нестанка живота, већ о се ради о оживљавању сећања на претке и о подршци њиховом исправном путу с оне стране видљивог света. Реч је о успостављању везе са светом једнако живим као што је наш, али који обитава у некој другој равни, другој димензији. Покојници се тих дана (1. новембра душе деце, а 2. новембра душе одраслих) враћају кући, у свет живих. Они посећују своје чланове породице и хране се есенцијом хране која им се нуди на олтарима постављеним у његову част. Сваке године породице постављају олтаре украшене цветовима невена, лобањама од шећера или чоколаде, хлебом од мртвих, „моле“ сосом, воћем, вином или неким јелом које су волели њихови рођаци којима је принос посвећен. Такође, као и у предхиспанско доба, постављан је тамјан, а од 18. века уводи се и писање порука покојнику. Исто тако, свечаност укључује украшавање гробова цвећем и често прављење олтара на надгробним споменицима, што по веровању помаже покојницима на њиховом путу након смрти. Током дана празновања одиграва се и дефиле катрина: велика поворка маскираних учесника уз домородачке и фолклорне звуке Мексика и бројне симболе поздрава „другом животу“. Цела процесија траје обично између три и по и четири и по сата, али постоје и дуже верзије.
Катрина
Централна фигура овог ритуалног маскенбала је Катрина. Овај традиционални карактер мексичке културе који се посебно користи на Дан мртвих потиче тек од 1913. године, а донео ју је Мексиканац Хуан Хосе Посада, када је створио дело – чувену гравуру „Calavera Garbancera“. Намера Посадине „Гарбансерине лобање“ била је да представи лицемерје оних жена које су постигавши високи друштвени статус напустиле своје мексичке обичаје и покориле се европском, конквистадорском стилу. Поред тога, желео је и да исмеје малограђански дух и да укаже на пролазност и безначајност имућности и друштвеног статуса, јер без обзира на социјално-економски статус, сви људи имају исту коначну судбину. Касније је чувени муралиста Дијего Ривера иконографски обрађивао лик Катрине све док она није усвојена као национални симбол Мексика. Од тада, стилизована фигура лобање са шеширом, нашминкана лица на којима се преливају обриси лобање и цвећа, елегантне хаљине и одела типична за стару вишу класу Мексика, присутни су током свих прослава Дана мртвих. Иначе сама реч „катрин“ (catrín) аналогна је британском појму „денди“ (dandi). То је био стил отменог одевања класичне мексичке аристократије касног 19. и раног 20. века.
И мексичко и светско
Важно је напоменути да је Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) прогласила Дан мртвих 2008. године за нематеријалну културну баштину човечанства. То почасно место је овај дан заслужио превасходно својим интегративним својством, повезујући историјске, националне и религијске различитости кроз ритуално давање предности сећању над заборавом.
Такође, за УНЕСКО, годишњи сусрет аутохтоних народа и њихових предака доприноси јачању културног и друштвеног статуса домородачких заједница у Мексику.
Иако је мексичка прослава једна од најпознатијих, бројне друге државе прослављају дане у вези са душама мртвих. Пошто је смрт једно од најважнијих питања свих религија света, сличне прославе и церемоније не могу бити реткост. Издвојићемо најпознатије:
– Ирска ноћ маски и ломача Samhain је стари прехришћански келтски празник који прославља крај жетве и почетак „тамнијег дела године“ између јесење равнодневнице и зимског солстиција, а слави се у ноћи између 31. октобра и 1. новембра.
– Хаитски ритуал бубњева празник је који оживљава 1. и 2. новембра, када становници славе Гуеде, или Празник мртвих. Обучени у црно-црвену одећу, окупљају се на гробљима, посебно у Порт-о-Пренсу, да одају почаст покојницима цвећем, кафом и румом, уз ритам бубњева.
– Еквадорски Дан мртвих обележава се 2. новембра,уз традицију да се на гробља носи колада морада – пиће од кукуруза и црвеног воћа које представља везу са прецима. Поред тога, нуде се „guaguas de pan“ – фигуре слатког хлеба у облику беба које симболишу нови живот и које прате ову традицију у градовима као што су Кито и Куенка.
– Кинески фестивал „Ching Ming“ (Чисто и Праведно), карактерише одлазак на гробове предака након чега се чланови породице окупљају око трпезе на којој се одаје почаст покојницима. Спаљује се новац као симбол благостања, и врше молитве. Слави се поподне 4. или 5. априла по соларном календару, односно 106. дана по кинеском лунарном календару. На врата се каче гранчице врбе, које су симбол светлости – непријатеља таме, за заштиту од злих духова.
– Тајландски „Phi Ta Khon“ састоји се од својеврсне поворке уз музику, песму и дефиле маски. Обележава се у три дана између марта и јула, а сваке године им се одређује ново време. Младићи напуштају село прерушени у духове и фантазме како би засмевали народ, док монаси рецитују причу о Будиној последњој реинкарнацији. Уметници сликају маске надреалног израза, јарких боја, веома сложеног дизајна са додацима посебно изрезбарених дрвених носева и ушију.
– У Сједињеним Државама, Британији, Аустралији, Канади, Порторику, Новом Зеланду и др. Halloween или „Свето вече“ уочи празника „Свих светих“, слави се 31. октобра. Порекло Halloween је помало мистериозно. Већина научника верује да корени Ноћи вештица сежу до 2000 година старе келтске прославе Samhain коју смо већ поменули. Резбарење бундева потиче из прехришћанског времена када се то чинило у сврху магијског одагињања лоших временских прилика и болести зарад бољег здравља и бољег пољопривредног приноса. Слично попут српских коледара (или колеђана), данас се људи широм света за тај празник маскирају у демонска створења као што су: зле вештице, вампири, зомбији, духови и различита митолошка бића. Наравно, празник је углавном изгубио магијску функцију. С обзиром да ми одвећ живимо у подемоњеном свету, магија жртвовања једне ноћи демонима зарад блаженства, зравља и среће у остатку године губи сваку логику. Заправо, по логици магијских путева, у последњим временима великих циклуса, требало би радије прибећи призивању Добра и адекватним молитвама него ритуалима из златног доба европске традиције.
– У Италији постоји јак траг прехришћанских култова. На Сицилији у ноћи уочи Дана мртвих, покојници пролазе поред кућа рођака и остављају деци поклоне и типичне слаткише за покојнике: воће марторане од бадемове пасте, шећерне лутке, колаче зване „кости покојника“. У области Пуље, као и у Мексику, верује се да се на католички Дан свих светих покојници враћају у посету породици и пријатељима. Зато им се оставља трпеза са хлебом, водом и вином. А у неким крајевима, резбаре се бундеве, слично традицији за Ноћ вештица. У Кремони се спремају чак и кревети за покојнике, а у Тоскани постоји традиција „Ben d’i morti“ када они који су изгубили члана породице дају храну сиромашнима.
Овакви и слични обичаји су веома присутни и у Србији. За Задушнице, излази се на гробље и обавља парастос или помен. Освећује се жито, прекађује гроб и пале свеће за покој душа умрлих. Приликом тих ритуала, жито, црно вино и свеће имају посебну симболику и важност, као и давање милостиње. Други најважнији дан у спрези са мртвима у српској традицији је свакако Бадње вече када се у кући очекују покојници или „домаћи духови“. Верује се да су тада сви преци са укућанима и зато се подразумева свечан и тихи ток целог обеда. По старом обичају, за време вечере се помињу добра дела и подвизи предака и подиже здравица у њихову част. Већина јела са вечере користе се и при даћама, што указује на повезаност са Задушницама, односно култом предака. Кад је реч о слављењу слава, већ је уврежено научно мишљење да је у питању прехришћанско порекло традиције којом се прослављао кућни дух заштитник и митски предак породице. Ова традиција се због низа симболичких и ритуалних радњи доводи у директну везу са култом предака, односно мртвих.
Бројни други народи широм света имају, ако не целе дане и фестивале, онда барем извесне ритуале у спрези са темом мртвих. Оно по чему се можда мексички Дан мртвих посебно издваја јесте специфичан синкретизам који има већу моћ дифузије и инклузије од других. Иако традиционална, ова мексичка свечаност праисторијског аутохтоног порекла, вешто налази своја нова руха из века у век, чинећи тако да буде увек актуелна и прихватљива већини људи. Уз то, суштински весела и забавна свечаност, током које се највећа граница – смрт – руши и постаје део већег континуитета, већег Живота, никако не може бити одбојна неком ко гледа из преспективе традицијског великог поштовања спрам вечности и светости с оне стране пролазности наших малих живота. У том веселом, али отменом односу са темом смрти има и нечег храброг и нечег величанственог, што издваја човека не само од других бића, већ и од једног дела своје сопствене природе; оне условљене и покорљиве природе у којој су страх од смрти и страх од губитка контроле највећи изазови за више сфере бивства.
Дан смрти на дан смрти
Београд је 1. новембра имао прилике да види један отмени скуп поводом Дана мртвих на платоу испред Института Сервантес, без претераног или неумесног радовања. Сетимо се, истог дана се догодила велика несрећа на Главној железничкој станици у Новом Саду када је погинуло 14. особа, тако да је одазив овој свечаности био разумно мањи. Посетиоци – углавном туристи, студенти и родитељи са децом – имали су прилике да у три и по сата доживе професионално шминкање Катрина, наступ Међународног београдског хора певача и трија „Миктлан”; да у оквиру поворке Катрина прошетају Кнез Михаиловом улицом заједно са Катринама одевеним у традиционалне мексичке костиме и напослетку, да виде како изгледа традиционалан олтар мртвих са свим својим симболима у Галерији Института Сервантес који је ту стајао изложен све до 10. новембра.
Како је трагедија у Новом Саду изазвала прво шок, а потом велику тугу, емпатију и бес већинског дела српске јавности, целокупни тон одржавања Дана мртвих био је пригушен неком врстом одсутности. Као да је известан број људи у исто време, пратећи програм, био мислима или душом на неком другом месту. То је после свега сасвим разумљиво и свакако не умањује значај труда који је уложила Мексичка амбасада заједно са Институтом Сервантес у осмишљавању и организацији оваквог културног догађаја у нашој престоници, већ трећу годину заредом.
Имали смо прилике да се директно обратимо Њ. Е. Карлосу Феликсу Корони, амбасадору Мексика и упитамо га за његово виђење догађаја који нам је приредила Амбасада мексика: „Већ трећи пут имамо Дан мртвих овде, у Београду, и отварање олтара који се налази у Институту Сервантес. Веома смо срећни што представљамо ову мексичку традицију која датира из времена наших предколумбијских култура, очигледно помешаном са хришћанским и модерним елементима. Суштина овог празника за нас мексиканце је чување сећања на духове породице и пријатеља… Ово је један свечани сусрет који није ни тужан ни драматичан и представља прославу дуалности живота и смрти.”
На питање какве још културне догађаје можемо ускоро очекивати у организацији амбасаде, речено нам је: „У остатку године очекује нас нешто врло занимљиво, а то је пројекција мексичког филма „Un Día de Vida”, из којег је настао музички покрет „Yu-Mex”, где су многи домаћи уметници са Балкана изводили мексичку музику. Дакле, реч је о филму који је из тог разлога имао огроман успех на Балкану. Другу пројекцију тог филма ћемо поново имати у Југословенској кинотеци.”
Ју-Мекс
Док са нестрпљењем чекамо пројекцију филма „Un Día de Vida”, подсетимо укратко о каквом се то музичком покрету ради. Ју-Мекс (сливеница од „југословенског” и „мексичког”) је био стил популарне музике старе Југославије који је представљао својеврсни меланж традиционалне мексичке музике и домаће песме. Стил је био углавном популаран током 1950-их и 1960-их када је Југославија увозила велики број мексичких филмова. Наиме, након политичког разлаза између Тита и Стаљина 1948. године, значајно је опала сарадња по питању увоза филмских и телевизијских остварења из Совјетског Савеза. Како с друге стране тадашња комунистичка идеологија није одобравала увоз америчких филмова, прибегло се прелазном решењу кога су представљали махом мексички филмови. Велико присуство традиционалне мексичке музике у оквиру њихове тадашње филмске индустрије, неминовно је довело и до експанзије интересовања и извођача такве музике на простору бивше Југославије. Међу најпознатијим представницима овог правца су Никола Каровић, Славко Перовић, Љубомир Милић са ансамблом „Палома”, Мирослава Мрђа, Ђорђе Масаловић, Ана Милосављевић, Трио „Тивиди”, „Мањифико”, Невенка Арсова и други. Неке Ју-Мекс песме изводили су и Предраг Цуне Гојковић и Мишо Ковач.
Још један дан за радовање
И Мексички и српски народ имају једну заједничку црту која је карактеристика јужњачких и медитеранских народа, а то је непресушна жеља за уживањем и слављем кад год се за то може указати прилика. Иако су се и Срби и Мексиканци током векова, а нарочито задњих 50 година значајно променили, та црта, уз све друштвене и социјалне проблеме и даље опстаје.
Србија је ретка земља у којој се славе две Нове године са тенденцијом да се и она трећа – католичка, омасови. Иако је 8. март празник који се у потпуности коси са православним принципима, Срби га се нису одрекли, па су чак неки увели и прославе на вече 7. марта како би се дочекао 8. Март(!). Слављење слава између осталог никада у Србији неће замрети јер је то изванредна прилика да се људи веселе, друже, да уживају у храни и пићу, да домаћице и домаћини покажу своје умеће, да се упозна потенцијална млада или младожења, али и да се људи информишу о свим најновијим забавним трачевима друштва. Још ако слава траје више дана, тим боље, јер ће се за сваког госта наћи време за сусрет. Ако бисте просечног Србина питали да ли би прихватио још десетак нових празника, а да се при томе неће ни на који начин замерити својој вери или цркви, он би на то здушно пристао, док би му очи цаклиле од знатижеље и радовања свему оном чему би се током тих празника могло уживати.
Опростите тако добрим и љупким људима ако би се понекад одазвали прослави неког „непристојног” празника, јер какав год да је тај празник, он је увек, у случају правих Срба, само још једно место исказа њихове љубави спрам Живота и жеље да се он вечно слави.
