Реализација неолибералне политике и раст цена у Аргентини су створили економску кризу која се понавља и која углавном погађа радничку класу. Садашње руководство, на челу са Хавијером Милејем, показује сличности с историјским етапама на којима су спровођене структурне промене, снижаване реалне плате и разграђивана индустрија. Ове мере су довеле до слабљења националне индустрије, јачања нестабилности запослености те узнемирујућег пораста сиромаштва.
Током последње аргентинске грађанске, војне и црквене диктатуре, биле су спроведене економске и финансијске реформе које су ишле на руку малој економској групи, способној да се диверзификује на рачун радничке класе. Сада се слична економска политика запажа у вођству либертаријанске владе: давање предности екстрактивистичком и финансијском моделу вредновања који користи неколицини, а животе милиона Аргентинаца чини несигурним.
У наставку се анализирају и упоређују недавни подаци о утицају мера Капутоа, Милеја и Стузенегера са претходним моментима економске историје Аргентине. Земље коју имамо. Опадање индустрије и запослености којима влада подвргава аргентински народ изазива узнемиреност, о чему сведоче подаци послодаваца и радника, уступљени од Управе за професионалне ризике.
Број послодаваца је смањен са 512.357 на 499.485 Највише страдају предузећа са до 500 запослених, што чини 99,7% укупних губитака (12.800 предузећа мање). Насупрот томе, допринос предузећа са више од 500 запослених износи једва 0,3% (72 случаја).
Ово указује на то да несигурност радних места несразмерно утиче на мала и средња предузећа, на основе привреде и запослености у земљи. Ова криза се посебно снажно осећала у сектору трговине на велико и мало, где је затворено 3.357 послодаваца. Остале гране које су значајно погођене укључују транспортне и складишне услуге које су изгубиле 2.067 предузећа, и грађевинарство које је изгубило 15.550 предузећа. Са своје стране, стручне, научне и техничке службе изгубиле су 1.349 послодаваца, а прерађивачка индустрија 939 предузећа.
Упоредо с тим, анализа смањења регистрованих радника у производним јединицама показује пад од 2,64%, са више од 260.000 изгубљених радних места, са 9.857.173 на 9.597.004. Најтеже је погођен сектор грађевинарства, са 90.227 изгубљених радника, за њим следе државна управа, одбрана и социјална заштита, који су изгубили 56.753 радних места. У области транспортних и стоваришних услуга забележено је 53.498 губитака, док прерађивачка индустрија бележи 46.905 губитака радних места.
Пад запослености забележен по величини предузећа показује да је у првим месецима Милејеве владе 55,2% изгубљених послова (143.539) било усредсређено у предузећима са више од 500 запослених.
С друге стране, компаније са мање од 500 запослених забележиле су смањење од 116.630 радних места, што представља 44,8% од укупног броја. Резултат ове политике је растућа друштвена криза. Беда и сиромаштво су значајно порасли; INDEC извештава да 53% становништва живи у беди, што значи да 24,8 милиона људи страда од ове пошасти.
Са своје стране, стопа сиромаштва се за шест месеци удвостручила, достигавши 18%, што је еквивалентно скоро свакој петој особи која живи у крајњој несигурности. Ова ситуација, у споју с високом инфлацијом, прогнозираном на разини од 139,7% у овој години, не само да представља најгори старт владе од 1990-их, већ и радничку класу ставља у критичну ситуацију, кад одређена минимална плата од 268.056,50 пезоса није довољна за покривање основне потрошачке корпе, која за типичну породицу износи 964.620 пезоса.
Реалне плате су се нагло погоршале услед девалвације у децембру 2023. године, која је достигла историјских 118% уз почетни пад куповне моћи од 13%. Иако је у првом полугођу 2024. дошло до делимичног опоравка од 7% захваљујући постојању права на исплату за деонице, то повећање није било довољно да се надокнаде губици.
У државном сектору ситуација је још озбиљнија: у првим месецима 2024. реалне зараде су пале за 25%. Свему наведеном се додаје и веома тежак сценарио у којем ће земља морати да се суочи са низом плаћања. Влада нема другу стратегију осим да настави са задуживањем како би отплатила дуг.
Историја се понавља, прво као трагедија, а затим као фарса: од Видела-Мартинез де Хоз до Милеј-Капуто. Током последње војне диктатуре, неолибералне реформе довеле су до уништења 20% индустријског БДП-а и губитка трећине радних места у сектору, што је допринело нестабилности и девалвацији плата. Ова политика укључивала је либерализацију тржишта, отварање увоза и укидање субвенција, што је довело до концентрације богатства у рукама повлашћених економских група. Изгледа да је Милејева влада копирала исти план који је у Аргентини више пута претрпео неуспех.
Закон бр. 27.742, познат као „Основни закон“, даје подстицаје великим инвеститорима и тржиште рада чини флексибилнијим, копирајући образац економске отворености и концентрације који је карактерисао политику индустрицида из 1970-их, што подразумева систематско разарање производних снага земље.
Према INDEC, привредна активност је у августу 2024. године пала за 3,8% у односу на годину раније. Ова појава не само што доводи до губитка послодаваца и радника, већ и до структурних промена, које финансијске шпекулације стављају изнад стварне производње и стварају мале могућности радницима да се такмиче за произведено богатство.
Како нека грана пропада, радници се суочавају са неизвесном будућношћу, обележеном недостатком радних права. Усвајање RIGI (Режима за подстицање великих инвестиција) је одличан пример правца којим влада иде, будући да овај режим нуди прекомерне пореске и девизне повластице током 30 година за оне који уложе најмање 200 милиона долара без икаквих захтева: ни приоритетних сектора, ни обавеза у промовисању локалних добављача и повећавању вредности наше земље.
Ова политика домаћу индустрију подвргава ризику, не јемчи стварање радних места, а у случају јављања спорова, они се не решавају у Аргентини, већ у међународним структурама. Садашња економска политика погодује малој повлашћеној групи и погоршава услове живота већине становништва. Растуће сиромаштво и незапосленост симптоми су модела који не само да је неодржив, већ и чини трајним циклус неједнакости и искључености. Неолиберална политика још једном је показала своје разорне последице по аргентинску привреду и друштво.
Последњи подаци показују да сценарио погоршавања ситуације подсећа на најгоре епизоде у економској историји земље. Да би се ова ситуација преокренула, неопходно је променити економску политику, усредсређујући пажњу на јачање домаћег тржишта и заштиту радних права, уз избегавање понављања истих грешака из прошлости. Историјско искуство Аргентине нас подсећа да без истинске мобилизације радничке класе, земља ризикује да уђе у бескрајни циклус кризе и патњи.
Укратко, наставак политике која даје предност интересима неколицине науштрб интересима већине доводи до стварања индустрије, која не само да разара производни потенцијал земље, већ разара и животе милиóнā Аргентинаца. Једино одрживо решење је изградња економског модела који ће подржавати друштвено благостање, националну производњу и економску правичност, самим тим прекидајући с наслеђем неједнакости које је оставило трага у историји Аргентине. Организовање и мобилизација радничке класе имаће битног значаја за решавање ових проблема и изградњу праведније и равноправније будућности.
Дијего Лорка је директор Међународне опсерваторије за будући рад, повезане с Латиноамеричким центром за стратешке анализе (CLAE).
Извор: Motor Economico
