Интервју са Сoрајом Маикоњо, редитељком, сценаристкињом, глумицом и активистом племена Mапуче из Аргентине
Први део
Разговор водила: Соња Калајић
Током ваше борбе за очување културног идентитета и права народа Мапуче наступали сте као активиста, говорник, организатор и покретач бројних манифестација, и као уметница – песникиња, музичарка и сценаристкиња различитих представа. Можете ли нам више рећи о вашем развитку као уметнице? Како је дошло до уметничког израза? Је ли то био спонтани, наследни или стратешки вид Вашег учешћа у јавном животу?
Бавим се хорским певањем од своје седме године. Одувек сам волела да певам. Са петнаест година постала сам прва спикерка на првој радио станици у граду у којем сам живела. Касније, са двадесет, била сам хроничар за канал провинције у којој сам живела, провинције Чубут.
Дакле, увек сам била везана за оно што има везе са комуникацијом и са медијима. Такође, недуго затим, са 23 године, почела сам да се бавим позориштем. Од тог доба до данас позориште чини саставни део мог живота. Дакле, могло би се рећи да је то било нешто сасвим спонтано и да је то некако касније постало стратегија или начин да се такође користи у друге добре сврхе.
Уметничка активност данас је и начин да се историја народа Мапуче учини видљивом. Кроз позоришни израз сам у могућности да пратим различите заједнице које су биле у ситуацијама сукоба и које су ме у више наврата ангажовале као свог портпарола. Верујем да је за одабир мене као портпарола била највише заслужна чињеница да сам била присутна на толико много територија и била повезана са свим што се у њима дешавало, па сам могла чврсто да стојим иза свега што говорим, у име искуства која сам већ лично имала и исто толико живела.
Мој рад у коме сам била Мапуче глумица, певачица, луткар, развијао се и ширио по већем броју територија. Што сам се више кретала, више сам учила да препознајем силе природе, ветра, степе; учила да разумем боје камења, земље, биљака, дрвећа, како они варирају и како та разноликост такође на посебан начин утиче на људе и само Биће – како бисмо ми Мапуче рекли – на сноп који чини наш карактер.
И што сам дубље улазила у заједнице, у територијалне просторе тешко доступне и веома удаљене од урбаних средина, људи су бивали различитији: мрачнији, усамљенији, ћутљивији… Ја сам све то могла да пренесем у представе које стварам и из њих да то још боље разумем: од схватања како се карактер људи мења у зависности од територијалног простора у коме живе, преко разумевања различитих веровања и прича које изничу из тих места, до различитих врсти борби и отпора. Све се то преточило у драматургију, сценарио, у причу која чини видљивим невидљиве просторе, за које морате заиста да будете веома пасионирани и стрпљиви да бисте их открили. Такви изазови су ме направили ствараоцем и омогућили низање нових прича.
Иза себе имате низ занимљивих и значајних представа које се тичу не само традиције народа Мапуче већ и индијанског народа Теуелче. Можете ли нам више рећи о тим подвизима уметности и како сте се борили са реализацијом с обзиром на неповољне политичке и друштвене околности?
Премијерно сам извела своју прву позоришну представу у Мапучеу 2003. године, која је била прича о Пањилу. Пањил је представа која говори о биљкама које лече и које су заједно са дрвећем сведоци наше историје. Оне посматрају наш народ сатеран у ћошак, осуђен, огољен и растављен.
И мој други комад је заснован на митологији Теуелча. У питању је заиста богата, дубока прича. Реалност је да народ Теуелче нема исту видљивост као народ Мапуче, а то је био народ који је такође био осакаћен; одузета им је њихова територија на дивљачки начин и била је то жестока кланица. Након тога је остало мало људи из Теуелчеа који су могли да приповедају приче. Ипак, срећом, успела сам да пронађем деде и баке који су говорили о Елалу да је творац света за народ Теуелче и о постојању космогонијског циклуса.
Они имају веома занимљиво учење које се, наравно, заснива на животињама али и просторима који су у потпуној корелацији са територијама на којима је био заступљен народ Теуелче те нам се због тога чинило веома важним да објавимо Елалову причу. За народ Теуелче се иначе каже да је живео од половине провинције Чубут до југа Санта Круза.
Тако смо кроз различите градове причали причу о Елалу и приказивали још много тога, више од четири, пет година. Мислим да смо ту представу реализовали више од хиљаду пута. Био је то начин да се поново означи, удостоји, учини видљивим народ Аоникенг, који народ Мапуче назива Теуелче, али у стварности је оригинално име овог народа Аоникенг.
Како проналазите сараднике у свом раду? Да ли су то лица искључиво из Ваше заједнице и колико имате подршке у свему што радите?
Није било лако доћи до сваког града. Претворили смо камион 73 Chevrolet у кампер, у мобилну кућицу и живела сам у тој мобилној кући четири и по године. Тако сам путовала из једног у други град, увек тражећи стратегију, начин да остварим представу и увек у потрази за бакама и декама који певају.
Дакле, то је био многоструки посао, упознавање, учење нових песама, учење слушања и креирање представа. Скоро увек смо избегавали да кажемо да је то позориште Мапуче да не би било цензурисано или потиснуто или шта већ, да не би претходно били осуђени.
Долазили би у нова места увек говорећи да је то представа као и свака друга. Понекад такав приступ уопште не би прошао добро, али углавном смо налазили људе који су били веома отворени и жељни да уче о овој култури.
Дакле, уистину, понекад није било лако, али смо успели да стигнемо до апсолутно свих градова у целој провинцији Огњена земља, Санта Круз и Чубут.
Увек су се појављивали савезници, који су нам помагали како бисмо могли да дођемо од једне до друге тачке пројекта, било да су комшије, наставници, директори школа, директори културних центара, браћа Мапуче или сестре који су имали контакт са неким. То ми је омогућило да такође упознам нове приче и генеришем нове везе и пријатељства које још увек одржавам.
Првих 18 година Театар Мапуће Теуелче је био волонтерско удружење. Тек након пандемије смо се регистровали као институција, али са великим ризиком нестанка, јер не постоји системска подршка државе за наш рад.
У ком погледу видите различитост онога што приказује Ваше позориште и онога што чине актуелне аргентинске тенденције?
Није лако стећи успех нашим позоришним радом и имати публику.
У случају моје најновије премијере, мог најновијег дела, које се зове „Лусинда“ – које говори о ситуацији убиства баке, старије жене Мапуче која је убијена пре 31 годину, овде где живим – почињем представу говорећи у Мапусунгун и када изађем у велике градове, реалност је да наилазим на отпор јавности. Ако се чује Мапусунгун, као да се одмах укључује аларм, упозорење да ће публици бити досадно јер говорим језиком који они не разумеју, а то је древни језик народа Мапуче. Онда радим превод и почињем да причам на шпанском, али нарочито је пристутан тај отпор у већим урбаним срединама.
Није лако поставити наше позориште и због тога што и ми сами као позориште преброђујемо различите процесе. Провела сам скоро 20 година – од 1997. године, путујући кроз заједнице – у потрази за певањем предака Мапучеа. Видела сам, осетила и памтим веома интензивна, веома моћна, па и болна сећања, тако да све то стављам у игру када стојим на сцени. Моје искуство није само засновано на путовању кроз територије, на причању наших древних прича, већ и на сарадњи са територијама у сукобу. Дакле, то је укључивало и падање, сахрањивање различите браће које је убила полиција, држава; учествовање у различитим церемонијама више од 20 година, а верујем да то чини и гради глумца, глумицу племена Мапуче. Такође не могу да тврдим да моја браћа, сестре, глумци, глумице Мапуче имају исти осећај као ја, јер немамо иста искуства. Али надам се да ће Мапуче схватити да је наша духовност такође укључена у сцену, наш поглед на свет, да наши преци такође стоје тамо пратећи нас уз снаге територија. А ако се то не узме у обзир, не знам да ли ће се заиста приметити дубина тог театра који желимо да поделимо. Ови елементи су апсолутно неопходни да би се могло говорити о позоришту Мапуче.
Да ли је психологија и филозофија уметника племена Мапуче по нечему значајном другачија од оних код других народа, у приступу стваралачком раду и у односу на само дело које се ствара?
Мапуче никад нису сами. Увек смо у пратњи, у пратњи наших предака. Имамо правац у скретању када скренемо – увек скрећемо улево, и има ствари које никада не радимо. Ми причамо о сценарију који има везе са нашим духовним праксама, али наше духовне праксе су оно што нам даје дубину и сигурност да је оно што причамо или радимо у сценарију истинито и неопходно.
Постоје различити ритмови, различити звуци у нашем језику и у нашим инструментима, различити плесови које људи Мапуче играју или које само Мапуче раде и све се то преноси на сцени. Постоје и ствари које су сличне народу Мапу у Аргентини и Гулумапу у Чилеу, који имају везе са различитим елементима природе који нас чине и који нам дају карактер, али су ту такође и приче о територијалном одузимању поседа, о деложацијама, о геноцидима. А велики уметнички изазов је како поетски именовати, како рекреирати све те приче.
Млади ствараоци данас су пред великим изазовима које пред њих поставља глобално тржиште, какве савете би сте ви дали онима који су у константној трци за личним доказивањем и под притиском, више не само локалног већ светског и константно растућег такмичења, ривалства и упоређивања?
Мислим да су превелике потребе које људска бића имају, било да су млади креативни људи, било да се ради о еколошким, социјалним или људским правима. Сматрам да велики одговор треба пронаћи у духовној пракси. Не говорим о религији, говорим о духовности где свако може бити сам себи вођа, али не из егоцентричног угла, већ са становишта самољубља, непотцењивања себе и проналажења духовне спреге са народом коме припада, према роду предака из којег долази.
Из ког год града да је неко родом, увек постоји начин да се напредује и нађе духовна снага: у вези са природом, са биљкама које лече, са неком врстом певања, медитације, молитве, у вези са ватром, са звездама, месецом, сунцем, са свиме што чини земљу, али што није само оно што се додирује, већ и оно што све то надвисује. Та веза са природом нам омогућава да добијемо унутрашњу снагу и избегнемо фрустрацију. Тако би се спречило да млади, посебно, одмах постану фрустрирани када започну креативни процес.
Мислим да има доста отуђења и доста конкуренције у којој побеђује оно површно и углађено. Форсира се да све иде ка том циљу: представи нечег естетски углађеног, побољшаног, бриљантног, попут таблета или мобилних телефона који се данас продају. Да би се то постигло, потребне су технологије и форме мишљења које се стичу, чини ми се, искључиво животом у космополитским градовима који апелују на друштвену естетику која је на дуге стазе слика чистог индивидуализма и отуђености од природе.
Тако да, чини ми се да када би се остворила веза са сопством, сопственом духовношћу, то би допринело да се креације вежу за места одакле долазимо, за земљу која нас одржава, за приче које нам претходе и за солидарност, емпатију, слушање, посматрање, тишину, смиреност… Тада бисмо престали да се такмичимо, престали бисмо да покушавамо да преживимо и подстицали бисмо једни друге да постижемо кроз креативни процес шта год желимо, јер би то, на крају, било на добробит целе заједнице.
