Kuba se nalazi u jednoj od najdubljih kriza od revolucije 1959. godine. Višegodišnji pad proizvodnje, nestašice hrane i lekova, dugotrajni nestanci struje, propadanje infrastrukture i javnih službi i masovno iseljavanje stanovništva više se teško mogu posmatrati kao privremene posledice jednog nepovoljnog ekonomskog ciklusa. Upravo od te konstatacije polazi Harvardova radna grupa za budućnost Kube, koja je u septembru objavila predlog mogućeg izlaska iz krize.
Dokument je zanimljiv ne samo zbog oštrine kritike kubanskog političkog i ekonomskog sistema već i zbog zaključka do kojeg njegovi autori dolaze: mirna tranzicija, po njihovom mišljenju, nije moguća bez učešća sadašnjih kubanskih vlasti. Istovremeno, od Sjedinjenih Država traži se odustajanje od dela politike ekonomskog pritiska, uključujući sankcije koje pogađaju snabdevanje Kube gorivom.
Tako se između dva pristupa koji su decenijama obeležavali raspravu o Kubi — očuvanja postojećeg političkog sistema u ime odbrane suvereniteta, s jedne strane, i pokušaja da se sankcijama i spoljnim pritiskom iznudi promena režima, s druge — predlaže treći put: postepena politička tranzicija kroz pregovore, uz istovremeno otvaranje kubanskog političkog sistema i ublažavanje američkog pritiska.
Ko stoji iza izveštaja?
Iako bi se dokument mogao skraćeno nazvati „Harvardovim planom“, nije reč o zvaničnom političkom programu Univerziteta Harvard1. Izveštaj je objavljen 10. septembra 2026. godine i ima 21 stranicu. Njegova analiza organizovana je oko nekoliko velikih tematskih celina: „Višestruka kriza“ (La crisis múltiple), „Sjedinjene Države“ (Estados Unidos), „Osnovni problem“ (El problema fundamental) i „Budućnost“ (El futuro).
U samom izveštaju autori naglašavaju da su učesnici doprinos dali u lično ime i da njihovi stavovi ne predstavljaju institucije sa kojima su povezani. Dokument opisuju kao „živi dokument, u nastajanju“ (documento vivo, en construcción), koji će biti podložan izmenama i dopunama posle daljih konsultacija.
Važan je i sastav grupe. U njoj je učestvovalo 14 stručnjaka različitih profesionalnih profila: naučnici i istraživači sa Harvarda, Univerziteta u Majamiju, Masačusetskog tehnološkog instituta i Koledža Meksika, ali i ekonomisti, pravnici, politički aktivisti, umetnici i bivše diplomate.
Među njima su Alehandro de la Fuente, Tanija Brugera i Džefri DeLorentis, povezani sa Harvardovim Programom za kubanske studije (Programa de Estudios de Cuba); istoričar Majkl Bustamante sa Univerziteta u Majamiju; socijaldemokratski politički aktivista Manuel Kuesta Morua; ekonomista Omar Everleni; nezavisni istraživač Hulio Antonio Fernandes Estrada; Roberta Lahous i Rafael Rohas sa Koledža Meksika, kao i drugi učesnici.
Zbog toga dokument ne treba čitati kao stav „Harvarda o Kubi“, niti kao klasičnu akademsku studiju ograničenu na opis stanja. Reč je pre o pokušaju jedne raznorodne radne grupe da, na osnovu zajedničke dijagnoze krize, ponudi politički i ekonomski okvir za moguću tranziciju.
Kriza koja više nije samo ekonomska
Polazna teza izveštaja jeste da Kuba ne prolazi samo kroz ekonomsku krizu. Autori govore o istovremenoj ekonomskoj, socijalnoj, demografskoj, institucionalnoj i političkoj krizi koja, prema njihovoj oceni, ugrožava i samo funkcionisanje države.
Brojke koje navode pokazuju razmere problema. Između 2019. i 2024. kubanski bruto domaći proizvod opao je za 11 odsto. Poljoprivredna proizvodnja smanjena je za 58 odsto, prerađivačka industrija za 42 odsto, dok je proizvodnja šećera opala za 87 odsto. Kuba danas uvozi više od 70 odsto hrane, uključujući šećer i kafu, proizvode koji su nekada bili važni izvozni artikli zemlje.
Ekonomsku krizu prati dramatično demografsko pražnjenje zemlje (vaciamiento demográfico). Prema podacima koje koristi izveštaj, Kuba je između 2013. i 2024. migracijama izgubila više od tri miliona stanovnika, dok je popis iz 2012. registrovao nešto više od 11,1 milion stanovnika. Istovremeno, Kuba prolazi kroz ubrzano starenje stanovništva, dok broj umrlih već godinama premašuje broj rođenih. Izveštaj ukazuje da ovaj trend dodatno pogoršava činjenica da žene čine 57 odsto emigranata, što smanjuje i reproduktivni potencijal stanovništva i doprinosi daljem padu nataliteta.
Posebnu pažnju autori posvećuju izboru ekonomskih prioriteta kubanske vlasti. Između 2014. i 2024. godine turizam je dobijao između 25 i 50 odsto ukupnih investicija. Samo 2024. ulaganja u turizam bila su 14 puta veća od ulaganja u poljoprivredu i 11 puta veća od ulaganja u zdravstvo, socijalnu zaštitu i obrazovanje, iako je popunjenost hotelskih kapaciteta iznosila svega 23 odsto.
Za autore, dakle, kubanska kriza nije prvenstveno rezultat jednog spoljnog uzroka. Oni ekonomski slom povezuju sa „decenijama neefikasnosti i pogrešnih ekonomskih i investicionih politika“ (décadas de ineficiencia y de políticas económicas y de inversión erradas), kao i sa strukturnim slabostima sistema koje su dugo bile prikrivane spoljnim subvencijama.
U središtu krize — politički problem
Upravo tu dolazimo do jedne od najoštrijih ocena čitavog dokumenta. Posle ekonomske i socijalne analize, autori zaključuju da se „u središtu“ kubanske krize nalazi politički problem: duboko narušen legitimitet vlasti, nesposobnost da odgovori na osnovne probleme zemlje, represivan odnos prema neslaganju i autoritarne strukture koje, prema njihovoj oceni, koče privrednu inicijativu, kulturno i umetničko stvaralaštvo, nauku, obrazovanje i slobodnu javnu raspravu.
Izveštaj posebno analizira protivrečnost između prava koja garantuje kubanski Ustav iz 2019. godine i njihove primene. Ustav priznaje slobodu mišljenja i izražavanja, štampe, udruživanja i kretanja, kao i habeascorpus — pravnu garanciju koja štiti pojedinca od nezakonitog ili proizvoljnog lišavanja slobode i omogućava sudsku proveru zakonitosti pritvora. Autori, međutim, smatraju da jednopartijski politički sistem, politička zavisnost sudstva i represivno zakonodavstvo onemogućavaju stvarno ostvarivanje tih prava.
Kao primere navode dekrete-zakone 349, 370 i 35, kao i praksu takozvanih „regulados“ (regulados) — osoba kojima kubanske vlasti administrativnim merama zabranjuju ili ograničavaju izlazak iz zemlje, a među kojima su naročito aktivisti, nezavisni novinari i predstavnici civilnog društva. Izveštaj ukazuje i na represiju posle protesta 11. jula 2021. godine i postupanje prema nezavisnim umetnicima i aktivistima.
Ovde se pojavljuje jedan od paradoksa na kojima autori grade svoj predlog. Represija je, prema njihovoj oceni, omogućila vlastima da oslabe nezavisne pokrete i spreče ponavljanje masovnih protesta, ali je istovremeno zatvaranjem, pritiscima i izgnanstvom aktivista i intelektualaca uklonila upravo one ljude koji bi mogli biti sagovornici u budućem procesu političke tranzicije. „Pražnjenje ostrva nije samo demografsko“ (El vaciamiento de la Isla no es solo demográfico), zaključuje izveštaj.
Američki embargo i nove sankcije nisu isto
Za razumevanje ovog dela izveštaja srpskom čitaocu važno je jedno razlikovanje. Ono što se u javnosti često jednostavno naziva „američkim sankcijama Kubi“ zapravo je složen sistem različitih mera nastajalih tokom više od šest decenija. Njegovu osnovu čini dugogodišnji američki ekonomski embargo, čiji koreni sežu u početak šezdesetih godina. Tokom vremena on je dopunjavan različitim zakonskim, finansijskim i trgovinskim ograničenjima. Kubanske vlasti za čitav taj sistem najčešće koriste izraz „blokada“ (bloqueo), dok se u američkom pravnom i političkom jeziku govori o embargu i sankcijama.
Poseban značaj ima Zakon o kubanskoj slobodi i demokratskoj solidarnosti iz 1996. godine (Cuban Liberty and Democratic Solidarity (LIBERTAD) Act of 1996), poznatiji kao Helms-Bartonov zakon. Njime su brojne do tada izvršne mere embarga unete u zakon, čime je prostor predsednika SAD da samostalno okonča celokupan režim embarga bitno sužen. Zakon je takođe otvorio mogućnost pokretanja postupaka u vezi sa imovinom američkih državljana koja je konfiskovana posle Kubanske revolucije. To objašnjava zašto je proces normalizacije koji su 2014-2016. započeli Barak Obama i Raul Kastro mogao da dovede do obnove diplomatskih odnosa i ublažavanja pojedinih ograničenja, ali ne i do jednostavnog predsedničkog ukidanja čitavog embarga.
Na taj višedecenijski sistem ograničenja nadovezale su se nove mere administracije Donalda Trampa iz 2026. godine, koje Harvardov izveštaj posebno analizira. Izvršnom naredbom od 29. januara 2026. predsednik SAD proglasio je politiku i postupke kubanske vlade „neuobičajenom i izuzetnom pretnjom“ nacionalnoj bezbednosti i spoljnoj politici SAD i proglasio vanredno stanje u vezi sa tom pretnjom. Istom naredbom uspostavljen je mehanizam koji omogućava uvođenje dodatnih carina na robu iz zemalja koje direktno ili indirektno prodaju ili na drugi način obezbeđuju naftu Kubi.
Nova izvršna naredba od 1. maja dodatno je proširila sankcioni mehanizam. Ona omogućava uvođenje sankcija stranim licima i subjektima povezanim sa kubanskom vladom, određenim sektorima kubanske privrede, teškim kršenjima ljudskih prava ili korupcijom, kao i mera prema stranim finansijskim institucijama koje obavljaju ili olakšavaju određene značajne transakcije u korist sankcionisanih lica. To razlikovanje je presudno za pravilno čitanje Harvardovog predloga. Njegovi autori ne tvrde da su mere iz 2026. godine stvorile strukturnu kubansku krizu — naprotiv, podrobno opisuju ekonomske, institucionalne i političke probleme koji su im prethodili. Ali smatraju da je novi američki pritisak krizu dodatno produbio i da su njegove posledice za najugroženije slojeve stanovništva bile veoma teške.
Kritika Vašingtona, ali ne i izjednačavanje odgovornosti
Upravo tu izveštaj postaje složeniji od jednostavne osude kubanskog sistema. Iako glavne strukturne uzroke krize nalazi unutar same Kube, američku politiku ne tretira kao sporedno pitanje.
Autori smatraju da su nove mere administracije Donalda Trampa dodatno i veoma ozbiljno pogoršale položaj stanovništva. Ograničenja u snabdevanju naftom, prema njihovoj oceni, produbila su energetsku krizu i dodatno otežala funkcionisanje bolnica i drugih zdravstvenih ustanova, distribuciju hrane i javni prevoz. Istovremeno, dokument naglašava da je kubanski energetski sistem već bio u veoma lošem stanju zbog dotrajalih termoelektrana i elektroenergetske mreže.
Autori idu i korak dalje i politiku sadašnje američke administracije nazivaju „eksplicitno imperijalnom“ (explícitamente imperial). Podsećaju da nastojanje Vašingtona da izazove „promenu režima“ (cambio de régimen) u Havani nije novo i da američko-kubanske odnose decenijama obeležava ogromna asimetrija moći. Istovremeno, kubanskoj vlasti zameraju što nije razvila novu strategiju odnosa sa Sjedinjenim Državama i što je, po njihovom mišljenju, propustila priliku koju je predstavljalo približavanje u vreme Baraka Obame.
Posebno je zanimljiv primer američke humanitarne pomoći. Ubrzo posle novog zaoštravanja sankcija, Sjedinjene Države su u maju 2026. ponudile Kubi do 100 miliona dolara humanitarne pomoći, koja bi bila distribuirana preko Katoličke crkve i drugih nezavisnih humanitarnih organizacija. Autori u tome vide protivrečnost: Vašington, po njihovoj oceni, humanitarnom pomoći nastoji da ublaži posledice krize koju njegove sopstvene kaznene mere istovremeno dodatno pogoršavaju.
Ta dvostruka kritika jedna je od najvažnijih osobina dokumenta. Njegova teza nije da su Havana i Vašington podjednako odgovorni za kubansku krizu, niti autori pokušavaju da tu odgovornost matematički raspodele. Strukturne uzroke krize pre svega traže u kubanskom političkom i ekonomskom sistemu, dok američku politiku predstavljaju kao faktor koji je već postojeću krizu dodatno produbio.
Prvi korak: amnestija
Posle dijagnoze sledi najvažniji deo dokumenta — predlog izlaska iz krize. Autori polaze od stava da rešenje nije moguće bez „neposrednih političkih promena“ (cambios políticos inmediatos). Međutim, ne predlažu nasilno rušenje sadašnje vlasti niti američku intervenciju. Naprotiv, insistiraju na mirnom procesu u kojem bi same kubanske vlasti trebalo da preuzmu inicijativu i postanu njegovi posrednici.
Kao prvi korak predlažu opštu amnestiju političkih zatvorenika, uz bezuslovno oslobađanje svih koji su zatvoreni zbog postupaka koji su formalno zaštićeni kubanskim Ustavom. Autori posebno naglašavaju da to ne vide kao zahtev Vašingtona: „To nije američki imperijalni zahtev; to je zahtev kubanskih građana“ (Esta no es una demanda imperial americana: este es un reclamo de la ciudadanía cubana). Cilj takvog koraka bio bi ponovno stvaranje prostora za politički pluralizam i dijalog.
Na taj korak bi, prema predloženom modelu, Sjedinjene Države trebalo da odgovore „neposredno, pozitivno i odlučno“ — najpre ukidanjem sankcija koje pogađaju snabdevanje gorivom, a zatim i obezbeđivanjem početnih sredstava koja bi pomogla stabilizaciji kubanske privrede.
Istovremeno bi Havana trebalo da dekriminalizuje oblike protesta, mišljenja i izražavanja koji su već formalno zaštićeni Ustavom, ukine dekrete-zakone 349, 370 i 35 i okonča vanzakonska ograničenja slobode kretanja. Svakom Kubancu, bez obzira na političko opredeljenje, moralo bi biti omogućeno da napusti zemlju i da se u nju vrati.
Predlog je, dakle, zamišljen kao proces uzajamnih koraka, a ne kao jednostrani ustupak Havane ili Vašingtona. Političko otvaranje na Kubi trebalo bi da bude praćeno konkretnim ublažavanjem američkog pritiska, pri čemu bi svaki naredni korak jedne strane stvarao prostor za odgovarajući korak druge.
Može li vlast biti i deo problema i deo rešenja?
U tome se nalazi istovremeno jedna od najzanimljivijih i najspornijih pretpostavki čitavog dokumenta. Posle desetak stranica veoma oštre kritike kubanske vlasti — njene ekonomske politike, jednopartijskog sistema, represije i gubitka legitimiteta — od te iste vlasti očekuje se da pokrene proces koji bi na kraju trebalo da dovede do demokratskog i pluralističkog političkog sistema.
Autori su svesni te protivrečnosti. Izričito priznaju da pretpostavku prema kojoj kubanske vlasti moraju imati „fundamentalnu ulogu“ (un rol fundamental) u procesu tranzicije ne dele svi politički akteri na Kubi i u dijaspori. Njihov argument je, međutim, pragmatičan: rešenje sadašnje krize zahteva učešće svih strana, uključujući i same kubanske vlasti. Ako se isključe nasilje i spoljna intervencija, teško je zamisliti mirnu tranziciju bez učešća institucija i ljudi koji trenutno raspolažu državnom vlašću.
Upravo tu ostaje jedno od najvažnijih otvorenih pitanja predloga. Dokument podrobno objašnjava šta bi kubanska vlast trebalo da učini, ali mnogo manje govori o tome koji bi politički podsticaji naveli rukovodstvo da dobrovoljno pokrene proces čiji bi krajnji ishod bio okončanje jednopartijskog političkog monopola. Drugim rečima, dokument nudi pravac tranzicije, ali znatno manje razrađuje mehanizam kojim bi se sadašnja vlast mogla ubediti da taj proces zaista započne.
Slična nedoumica postoji i na američkoj strani. Predlog pretpostavlja da bi Vašington na početne korake Havane odgovorio ublažavanjem pritiska. Međutim, aktuelna američka administracija je tokom 2026. godine krenula u suprotnom pravcu: januarskom i majskom izvršnom naredbom dodatno je pojačala pritisak na kubansku vladu.
Harvardov predlog zato ne zavisi samo od spremnosti Havane na političko otvaranje. Njegova ostvarivost zavisi i od spremnosti Vašingtona da, ukoliko do takvog otvaranja dođe, promeni sopstvenu strategiju i na ustupke kubanske strane odgovori konkretnim ublažavanjem pritiska.
Dijaspora — mnogo više od doznaka
Treći element bez kojeg je teško razumeti ovaj predlog jeste kubanska dijaspora. Sam izveštaj odbacuje shvatanje po kojem su Kubanci u inostranstvu pre svega izvor deviznih doznaka (remesas). Kubu definiše kao „transnacionalnu naciju“ (Cuba es una nación transnacional), koja obuhvata i stanovnike ostrva i Kubance rasute širom sveta. Dijaspori se zato dodeljuje mnogo šira politička, ekonomska i društvena uloga u eventualnoj obnovi zemlje.
Razmere tog faktora najbolje se vide u Sjedinjenim Državama. Prema podacima za 2024. godinu, u SAD je živelo oko 2,95 miliona ljudi kubanskog porekla. Pju riserč centar (Pew Research Center), na osnovu podataka američkog istraživanja American Community Survey, navodi da 61 odsto američkih Kubanaca — oko 1,8 miliona ljudi — živi na Floridi, dok čak 42 odsto, odnosno oko 1,2 miliona, živi u širem području Majamija.
Takva koncentracija objašnjava zašto kubanska dijaspora nije samo pitanje kubanske unutrašnje politike već i značajan faktor američke politike prema ostrvu. Njeni politički stavovi, međutim, nisu jednoobrazni i menjali su se kroz generacije i različite talase migracije. Istraživanja pokazuju značajnu naklonost republikancima među kubansko-američkim biračima, ali i generacijske i političke razlike unutar same zajednice.
Za Harvardovu grupu dijaspora ima još neposredniji značaj. Ona već predstavlja važan oslonac brojnim porodicama na ostrvu putem doznaka, ali njen potencijalni doprinos ne svodi se na slanje novca. Dijaspora bi mogla da obezbedi kapital, znanje, profesionalne i poslovne veze i iskustvo neophodno za razvoj kubanskog privatnog sektora i obnovu privrede. Američka ograničenja su, u različitim periodima, uticala i na mogućnosti i načine slanja doznaka na Kubu.
Ali izveštaj ni ovde nije jednostran. Kubanskim vlastima zamera što su emigraciju decenijama politički isključivale i predstavljale kao neprijateljsku ili antinacionalnu snagu. Istovremeno kritikuje i one delove dijaspore za koje je svaki kontakt sa kubanskim vlastima jednak izdaji i koji, prema oceni autora, postavljaju maksimalističke zahteve koji otežavaju postizanje dogovorenih rešenja.
To je važno za razumevanje logike čitavog dokumenta: ako je Kuba „transnacionalna nacija“, a cilj mirna politička tranzicija, nijedna od velikih komponenti kubanskog političkog pitanja — vlast, opozicija, nezavisno civilno društvo i dijaspora — ne može jednostavno biti isključena iz procesa.
Od planske ka socijalnoj tržišnoj ekonomiji
Političke promene pratio bi prilično ambiciozan program ekonomske reforme. Harvardova grupa ne predlaže jednostavnu privatizaciju celokupne kubanske ekonomije, već izgradnju onoga što naziva „socijalnom tržišnom ekonomijom“ (economía social de mercado), koja bi kombinovala tržišne mehanizme sa različitim oblicima svojine, uključujući privatnu, i merama socijalne zaštite i smanjivanja nejednakosti.
Posebna uloga namenjena je privatnom sektoru, koji, prema izveštaju, već zapošljava približno trećinu zaposlenih u zemlji. Dijaspora bi mogla da obezbedi kapital, poslovne veze, znanje i iskustvo neophodno za njegov dalji razvoj. U poljoprivredi se predlaže liberalizacija pravnog režima korišćenja zemljišta i podsticanje privatne proizvodnje i prodaje hrane.
Još ambiciozniji je predlog ponovnog uključivanja Kube u međunarodne finansijske institucije — Međunarodni monetarni fond (MMF), Svetsku banku, Međuameričku razvojnu banku (BID) i Razvojnu banku Latinske Amerike i Kariba (CAF). Pristup sredstvima ovih institucija trebalo bi, prema predlogu, da pomogne obnovi elektroenergetskog sistema, bolnica i zdravstvenih službi, škola, stambenog fonda, saobraćaja i putne infrastrukture.
Autori, međutim, naglašavaju da prelazak na tržišnu ekonomiju ne bi smeo da dovede do obnove od koje bi korist imali samo oni koji već raspolažu devizama i kapitalom. Zato ekonomsku reformu povezuju sa socijalnom zaštitom, pravednijom raspodelom koristi od privrednog rasta i smanjivanjem postojećih nejednakosti.
Zašto je Helms–Barton važan?
Upravo u tom kontekstu treba razumeti i naizgled usputnu preporuku izveštaja da bi kubanska dijaspora mogla da doprinese postepenoj liberalizaciji američke trgovinske i kreditne politike prema Kubi i, na kraju, ukidanju Helms-Bartonovog zakona (Cuban Liberty and Democratic Solidarity (LIBERTAD) Act of 1996).
Taj zakon je važan zato što pitanje normalizacije američko-kubanskih ekonomskih odnosa više nije isključivo u rukama Bele kuće. Njegovim usvajanjem 1996. godine veliki deo režima embarga koji je ranije počivao na izvršnim odlukama dobio je zakonsku osnovu. Zato američki predsednik može u okviru svojih ovlašćenja da ublaži ili promeni pojedine aspekte politike prema Kubi, ali ne može jednostavno jednim potpisom ukinuti čitav embargo kodifikovan zakonom.
To Harvardovom predlogu daje dodatnu složenost. Ako bi politička tranzicija napredovala do sveobuhvatne normalizacije odnosa, ne bi bio dovoljan samo dogovor buduće ili prelazne kubanske vlasti sa američkim predsednikom. Bilo bi neophodno i delovanje Kongresa SAD.
Istovremeno ostaje jedno od najosetljivijih pitanja kubansko-američkih odnosa: imovina konfiskovana posle Kubanske revolucije. Harvardova grupa zato ne predlaže jednostavan povraćaj imovine bivšim vlasnicima, već uspostavljanje transparentnih i međunarodno priznatih postupaka za rešavanje imovinskih zahteva, uz uzimanje u obzir interesa i stvarnosti kako Kubanaca u dijaspori tako i onih koji danas žive na ostrvu.
To je važna nijansa: pitanje svojine ne tretira se samo kao pravno pitanje bivših vlasnika i njihovih naslednika, već i kao potencijalno veoma osetljiv socijalni problem za sadašnje stanovništvo Kube.
Privatni sektor, međunarodne institucije i socijalna zaštita
Predlog ekonomske transformacije zato nije ograničen na liberalizaciju tržišta. Autori insistiraju na tome da ekonomska normalizacija nije moguća bez socijalne jednakosti i uključivanja najugroženijih delova stanovništva.
Predviđa se i legalizovanje i podsticanje privatnih neprofitnih organizacija koje bi mogle da pomažu bolnicama, školama, univerzitetima, bibliotekama, muzejima i ustanovama kulture. Privatna filantropija, uređena transparentnim pravilima i podstaknuta poreskim olakšicama, takođe bi dobila ulogu u obnovi zemlje.
U tom smislu izraz „socijalna tržišna ekonomija“ (economía social de mercado) nije nebitan. Predloženi model ne podrazumeva samo priznavanje privatne svojine i preduzetništva, nego i očuvanje i obnovu javnih usluga, mere za smanjivanje socijalnih nejednakosti i posebnu pažnju prema rasizmu i rasnoj nejednakosti. Drugim rečima, zamisao autora nije prosta zamena državne planske ekonomije neregulisanim tržištem, već izgradnja tržišne privrede sa izraženom socijalnom komponentom.
Krajnji cilj: novi ustavni poredak
Sve navedene mere autori predstavljaju kao korake koji bi mogli biti započeti relativno brzo. Krajnji politički cilj, međutim, postavljen je na srednji i dugi rok. Kuba bi, prema predlogu, trebalo da dobije novu Ustavotvornu skupštinu (una nueva asamblea constituyente), koja bi otvorila prostor za nacionalnu raspravu odlaganu decenijama i postavila osnove demokratskog i pluralističkog političkog sistema.
Širi proces tranzicije, kako ga zamišlja Harvardova grupa, zahtevao bi učešće sadašnjih kubanskih vlasti, opozicije, nezavisnog civilnog društva, dijaspore, Sjedinjenih Država i međunarodne zajednice. Autori i sami priznaju da postizanje konsenzusa između toliko različitih aktera neće biti lako.
Dokument, međutim, ne nudi detaljan institucionalni model prelazne vlade niti kalendar tranzicije. Nije razrađeno kako bi tačno bila formirana prelazna vlast, ko bi određivao njen sastav, na koji način bi se garantovalo ravnopravno političko učešće različitih aktera ili šta bi se dogodilo ukoliko neka od strana odbije dogovor.
To nije nužno nedostatak ako se dokument čita onako kako ga sami autori predstavljaju — kao „živi dokument, u nastajanju“ i početak razgovora, a ne kao gotov ustavni projekat. Ali jeste važno ograničenje ako se o njemu govori kao o konkretnom „planu tranzicije“: izveštaj prilično jasno određuje pravac i cilj političkih promena, ali znatno manje razrađuje institucionalni put kojim bi se od sadašnjeg sistema do tog cilja stiglo.
Havana odbacuje dijagnozu
Reakcija kubanskih vlasti bila je oštra. Ministar spoljnih poslova Bruno Rodriges nazvao je dokument „pseudonaučnim izveštajem“ (informe pseudocientífico) i optužio njegove autore da pokušavaju da „zbune i manipulišu američkom i međunarodnom javnošću“. Prema njegovim rečima, izveštaj namerno prikriva posledice gotovo sedam decenija američke politike ekonomskog pritiska, trgovinskih i finansijskih ograničenja prema Kubi.
Osnovna razlika između reakcije Havane i Harvardovog dokumenta zato nije u pitanju da li američke sankcije imaju posledice. I sam izveštaj im pripisuje ozbiljne posledice i oštro kritikuje sadašnju politiku Vašingtona. Spor je pre svega oko pitanja šta predstavlja osnovni uzrok kubanske krize.
Kubanska vlast težište stavlja na višedecenijski američki embargo i nove mere ekonomskog pritiska. Harvardova grupa, nasuprot tome, smatra da su sankcije krizu znatno pogoršale, ali da njeni strukturni koreni leže u samom kubanskom političkom i ekonomskom sistemu.
Upravo zato dve strane mogu da se slože da američke sankcije nanose štetu kubanskoj privredi i stanovništvu, a da istovremeno izvedu potpuno različite zaključke o tome gde leži primarna odgovornost za krizu i šta bi trebalo menjati.
Šta predlog nudi, a šta ostavlja otvorenim?
Jedna od glavnih osobenosti Harvardovog dokumenta jeste pokušaj da se izađe iz logike prema kojoj su jedine mogućnosti očuvanje sadašnjeg kubanskog sistema ili promena režima izazvana spoljnim pritiskom.
Predlog povezuje pitanja koja su u političkoj raspravi o Kubi često razdvojena: političku liberalizaciju i ublažavanje američkih sankcija; privatnu svojinu i socijalnu zaštitu; učešće opozicije i dijaspore sa učešćem predstavnika sadašnje vlasti; uključivanje međunarodnih finansijskih institucija sa posebnim merama protiv društvene i rasne nejednakosti.
Unutrašnja logika predloga zasniva se na uzajamnosti: nijedna strana ne bi trebalo da dobije sve unapred, već bi politički ustupci jedne strane trebalo da budu praćeni odgovarajućim koracima druge.
Upravo tu se, međutim, otvara i glavno pitanje njegove izvodljivosti. Od kubanske vlasti očekuje se da oslobodi političke zatvorenike, otvori prostor za nezavisno političko delovanje i na kraju prihvati ustavni proces koji bi okončao jednopartijski politički monopol. Od Vašingtona se očekuje da na takve korake odgovori ublažavanjem politike pritiska. Od opozicije i delova dijaspore očekuje se da prihvate da predstavnici postojećeg sistema budu učesnici tranzicije, a ne samo predmet njegovog uklanjanja.
Nijedan od tih preduslova nije unapred obezbeđen. I sami autori priznaju da postizanje konsenzusa između kubanske vlasti, opozicije, civilnog društva, dijaspore, američke administracije i međunarodne zajednice „neće biti lako“.
Zbog toga najveća nepoznanica nije toliko šta Harvardova grupa predlaže — jer je redosled njenih početnih mera prilično jasan — koliko šta bi aktere sa duboko suprotstavljenim interesima navelo da taj proces zaista započnu i, još važnije, da u njemu ostanu kada bi početni ustupci počeli da menjaju postojeći odnos političke moći.
Plan ili okvir za razgovor?
Zato je možda najpreciznije ovaj dokument posmatrati ne kao gotov plan za budućnost Kube, već kao predlog okvira za razgovor i pregovore o njenoj budućnosti. Uostalom, i sami autori predstavljaju ga kao „živi dokument, u nastajanju“, otvoren za dalje konsultacije, revizije i izmene.
Dokument je veoma kritičan prema kubanskoj vlasti: krizu vidi kao strukturnu, u njenom središtu prepoznaje politički problem, traži amnestiju političkih zatvorenika, ukidanje represivnih propisa, politički pluralizam i, na kraju, novi ustavni poredak.
Istovremeno je znatno kritičniji prema američkoj politici nego što bi se moglo zaključiti iz dela medijskih prikaza dokumenta: sankcijama pripisuje ozbiljno pogoršanje humanitarne i energetske krize, kritikuje politiku promene režima spoljnim pritiskom i sadašnju politiku Vašingtona naziva „eksplicitno imperijalnom“.
Kritika dve strane, međutim, nije simetrična, jer ni uloge koje im izveštaj pripisuje nisu iste. Od Havane se očekuje da započne unutrašnju političku transformaciju, dok se od Vašingtona očekuje da na takve korake odgovori ublažavanjem ekonomskog pritiska i tako olakša uslove u kojima bi ta transformacija trebalo da se odvija.
Da li je takva kombinacija politički ostvariva, ostaje otvoreno pitanje. I sami autori polaze od toga da bi proces zahtevao postizanje dogovora između aktera sa veoma različitim interesima — kubanske vlasti, opozicije, nezavisnog civilnog društva, dijaspore, Sjedinjenih Država i međunarodne zajednice.
Tu se istovremeno nalaze ambicija i ograničenje Harvardovog predloga. On ne nudi gotov recept, već pokušava da promeni način na koji se postavlja pitanje budućnosti Kube: umesto ko treba da pobedi u višedecenijskom sukobu Havane i Vašingtona, pita pod kojim uslovima bi sami Kubanci — i oni na ostrvu i oni u dijaspori — mogli da započnu mirnu političku i ekonomsku transformaciju zemlje. Dokument na to pitanje ne daje konačan odgovor. On pre pokušava da utvrdi uslove pod kojima bi traganje za tim odgovorom moglo da započne.
1 Report: Harvard Working Group on Cuba’s Future | David Rockefeller Center for Latin American Studies
