Novoizabrani predsednik Abelardo de la Esprielja u utorak je priustavio prenos vlasti nakon što ga je predsednik Gustavo Petro optužio za prevaru. Dan ranije, odlazeći kolumbijski predsednik Gustavo Petro izjavio je da neće priznati rezultate izbora koji su predsednikom učinili krajnjeg desničara Abelarda de la Esprielju.
Da li je to početak nove političke krize u Kolumbiji? Kakve bi mogle biti posledice ovog sučeljavanja?
Situaciju u Kolumbiji za „Dva Juga“ komentariše psiholog, ekološki aktivista, bivši rukovodilac Partije zelenih u departmanu Meta, pesnik i pisac Horhe Nijeves Martinez.
Postoje trenuci u istoriji jedne nacije kada politika prestaje biti raspravom o idejama i pretvara se u hladan, otuđen i duboko zabrinjavajući spektakl. Ono čemu Kolumbija trenutno prisustvuje između odlazeće vlade Gustava Petra i tima izabranog predsednika Abelarda de la Esprielje više nije obična primopredaja vlasti; to je farsa koja se u realnom vremenu emituje pred televizijskim kamerama i koja nas, kao društvo, uvlači u prostor kolektivne neizvesnosti, ulivajuće strah.
Kao građani, ovu predstavu posmatramo sa mešavinom nemoći i zbunjenosti. S jedne strane, odgovor predsedničke palate nije bio institucionalna razboritost, već uključivanje kamera i pretvaranje procesa primopredaje vlasti u virtuelni rijaliti program, do te mere da su osporili rezultat izbora od 21. juna, nazivajući naslednika „nelegitimnim“. S druge strane, odgovor novoizabranog predsednika, daleko od državničkog držanja kakvo ovaj trenutak zahteva, razotkrio je zabrinjavajuću i nadmenu nestručnost, kao i duboki nedostatak iskustva u upravljanju državnim poslovima.
De la Esprielja se odlučio za izlive besa i lupanje vratima: suočen sa provokacijama, odmah je obustavio razgovore za pregovaračkim stolom, pokazavši nagao temperament koji više voli informacioni mrak nego tehnički dogovor. To je tipično ponašanje nekoga ko ne razume kako radi državni mehanizam i veruje da je upravljanje državom isto što i suđenje pred kamerama ili dobijanje parnice. Danas su, zbog sujete obe strane, svi mostovi porušeni, a zemlja je ostavljena u mraku.
Nemoguće je ne osetiti duboku zabrinutost dok gledamo kako institucije koje bi trebalo da nam ulivaju sigurnost slabe samo da bi nahranile ponos političkih krajnosti. Ovo nije „Igra prestola“, već ljudska kriza čije ćemo posledice vrlo brzo početi da plaćamo.
Neposredna opasnost: nasumičnost i napetost na ulicama
Prva i možda najbolnija kratkoročna posledica jeste to što je običan građanin ostavljen na cedilu. Pošto je proces primopredaje vlasti faktički prekinut, a novoizabrani predsednik reagovao nepromišljeno, njegov tim će kormilo države preuzeti nasumično.
Bez ikakvog iskustva u državnoj upravi koje bi mu bilo oslonac, odluka De la Esprielje da se izoluje od tehničkog dela primopredaje graniči se sa neodgovornošću. Sada će pokušavati da otkrije stvarno stanje u tako osetljivim oblastima kao što su zdravstvo, socijalna davanja ili privreda, oslanjajući se na formalne zahteve za pristup informacijama. Šta će biti sa lečenjem bolesnih? Šta će biti sa regionalnim budžetima? Niko ne odgovara; i jednoj i drugoj strani je važnije da dobiju bitku pred mikrofonima.
U međuvremenu, strepnja se prenosi na ulice. Pozivi na masovne proteste i zapaljivi govori suočavaju nas sa baukom građanskog nasilja. Zabrinjava i boli pomisao da De la Esprielja razmatra mogućnost da se 7. avgusta, dana kada Kolumbija tradicionalno na Trgu Bolivar obeležava demokratsku smenu vlasti, skloni u vojnu kasarnu kako bi položio zakletvu. Narušavanje te istorijske tradicije nije znak političke mudrosti, već materijalni odraz dubokog straha, ozbiljnog nedostatka diplomatske veštine i činjenice da se novoizabrana vlast utvrđuje u rovovima pre nego što je uopšte počela da vlada. To pokazuje da ga predsednička lenta opteterećuje i pre nego što ju je nadeo preko ramena.
Cena sutrašnjice i poziv na razum
Kada se pogleda u horizont, izgledi su složeni. Abelardo de la Esprielja će upravljati zemljom koja je raspolućena: 12,9 miliona glasova naspram 12,7 miliona levice. Nijedan od ova dva bloka nema nameru da popusti ni za milimetar, a svadljivi nastup novoizabranog predsednika, uz potpuno odsustvo iskustva u vođenju političkih pregovora na najvišem nivou, preti da uništi svaku mogućnost postizanja konsenzusa u polarizovanom Kongresu. Kada same političke vođe dovode u pitanje legitimitet izbora i biraju sukob umesto tehničko-političke debate, oduzimaju nam i poslednju sigurnost koja nam je preostala — onu da ustavni poredak ima važnost.
Ipak, usred ove oluje sujeta, građani ne smeju dozvoliti sebi da upadnu u zamku provokacija. Danas je Kolumbiji više nego ikada potreban snažan poziv na smirenost, razboritost i kolektivnu mudrost. Ogorčenje koje osećamo zbog nezrelosti naših političkih lidera — i onih koji odlaze i onih koji dolaze sa više oholosti nego upravljačkog iskustva — ne sme se pretvoriti u mržnju na ulicama niti u nasilje među sunarodnicima. Nacija je daleko veća i dostojanstvenija od lidera koji je danas tako nesigurno vode.
Preostaje nam težak, ali neophodan zadatak da od njih zahtevamo zrelost, da ostanemo budni u odbrani naših institucija i da ne zaboravimo da ćemo, kada se televizijske kamere konačno ugase, upravo mi — obični građani — morati da ponovo sastavljamo delove društva koje se danas raspada pred našim očima.
Smirenost i budna demokratska pažnja su naš najjači oblik otpora.
