Kako geopolitička potčinjenost Trampovoj osi pretvara RIGI u oruđe selektivne diskriminacije, dok argentinske provincije pregovaraju sa Pekingom iznad — ili ispod — Buenos Ajresa
Kada je Havijer Milej tokom svoje predizborne kampanje izjavio da neće „imati posla s komunistima“ i da je Kina neprihvatljiv partner, malo analitičara je verovalo da će ta retorika imati stvarnu trajnost. Vladari su i ranije štošta obećavali pre nego što bi se rukovali s Pekingom. Ono što je u argentinskom slučaju novo nije pragmatični zaokret koji je zaista usledio — kineski svop od pet milijardi dolara je obnovljen, Milej je otputovao u Kinu da se sastane sa Si Đinpingom — već način na koji je taj zaokret zarobljen u strukturi uslova nametnutih iz Vašingtona, čineći od odnosa s azijskim džinom trajnu polugu pritiska na Buenos Ajres.
Rezultat je lavirint protivrečnosti koji šteti zemlji u svim pravcima, odvraća kineske investitore, razdražuje Vašington kada nužda zahteva približavanje Pekingu i ostavlja argentinske provincije da same vode odnos koji centralna vlada nije znala, ili nije mogla suvereno uokviriti.
Od uvrede do neprijatnog zagrljaja: Milejeva evolucija prema Kini
16. oktobra 2023, usred izborne kampanje, Milej je bio kategoričan: „Mi ne sklapamo paktove s komunistima. Ja ne bih podsticao odnose s komunistima. Ni sa Kubom, ni sa Venecuelom, ni sa Severnom Korejom, ni sa Nikaragvom, ni sa Kinom.“ Ta izjava je obišla sve medije na španskom govornom području i u Pekingu je dočekana sa vidljivom diplomatskom hladnoćom.
Ipak, Baglinijeva teorema — što je veća blizina stvarnoj vlasti, to je veća umerenost — delovala je sa svojom poslovičnom tačnošću. Već u decembru 2023, tek stupivši na dužnost, Milej je odbio poziv da se pridruži BRIKS-u, ali su pogoršanje deviznih rezervi Centralne banke, ekonomska kriza izazvana lošim unutrašnjim upravljanjem i hitna potreba za devizama brzo gurnuli njegovu vladu u zonu dvosmislenosti. Sredinom 2024. kineski svop — spasilački pojas koji je omogućavao plaćanje uvoza i održavanje rezervi — morao je biti obnovljen. Generalna sekretarka Karina Milej otputovala je u Šangaj da pripremi dvostrani susret predsednika i Si Đinpinga u okviru samita G20 u Rio de Žaneiru. U septembru 2024. argentinsko Ministarstvo spoljnih poslova susrelo se na Generalnoj skupštini UN sa kineskim ministrom spoljnih poslova Vang Jiem. U aprilu 2025. paket pomoći od četrdeset dve milijarde dolara, koji su organizovali MMF, Svetska banka, IDB (Međuamerička razvojna banka) i Kina, stigao je kako bi se odložila neposredna kriza.
Pragmatizam je bio neizbežan. Ono što nije bilo neizbežno — i tu leži suština problema — jeste način na koji je taj pragmatizam potčinjen dnevnom redu koji je Vašington hirurški precizno zacrtao posle povratka Donalda Trampa u Belu kuću prošle godine.
Trampovi uslovi: MMF kao geopolitička poluga
Maurisio Klaver-Karone, specijalni izaslanik Donalda Trampa za Latinsku Ameriku, rekao je bez uvijanja dok je pregovarao o američkoj podršci sporazumu sa MMF-om: „Sporazum sa MMF-om ne može biti sredstvo za održavanje svopa sa Kinom.“ Ta rečenica, izgovorena u aprilu 2025, bila je javno označavanje crvene linije.
Ministar finansija Skot Besent bio je još otvoreniji kada je opravdavao kredit Argentini, rekavši da je Milej posvećen tome da „izbaci Kinu“ iz svojih globalnih saveza. A sâm Tramp je, upitan o uslovima finansijskog spasavanja, dodao i vojnu dimenziju: „Sa Kinom svakako ne bi trebalo da rade ništa što ima veze sa vojskom. A ako bi se to dogodilo, bio bih veoma ljut.“
U tom kontekstu obnovljene su zajedničke vojne vežbe Argentine i Sjedinjenih Država — operacije „Trident“ u Mar del Plati, Baji Blanki i Ušuaji — i zaključena je prodaja američkog naoružanja Buenos Ajresu.
Arhitektura je jasna: finansijska podrška Vašingtona deluje kao geopolitički uslov koji Argentinu postavlja u središte strateškog suparništva dveju supersila. Milej nije izabrao stranu na višepolarnoj tabli zbog ideološkog uverenja, ili ne samo zbog njega; izabrao je stranu koja je finansirala njegov neposredni politički opstanak. Ali ta strana ima cenu koju zemlja plaća smanjenjem sopstvenog suverenog prostora za manevrisanje, bez rešavanja svoje strukturne i pogubne ekonomske krize.
RIGI i selektivna diskriminacija: slučaj „Ganfeng“
Režim podsticaja za velike investicije (RIGI), koji je Kongres usvojio u julu 2024. a na snagu je stupio u oktobru, zvanično je osmišljen kao instrument za privlačenje stranog kapitala. S ulaznim pragom od dvesta miliona dolara, on nudi poreske olakšice i valutne i carinske pogodnosti velikim investicijama u strateškim sektorima kao što su rudarstvo, energetika i infrastruktura. Podneto je jedanaest projekata u ukupnoj vrednosti od petnaest i pô milijardi dolara.
U julu 2025. ministar ekonomije Luis Kaputo istovremeno je objavio odobrenje šestog RIGI projekta — australijske kompanije Galan Litijum, vrednog dvesta sedamnaest miliona dolara — i odbijanje projekta kineske kompanije „Ganfeng Litijum“ za solanu Marijana u Salti, vrednog dvesta sedamdeset tri miliona dolara. Zvanični razlog: projekat nije ispunjavao „obavezu minimalnih investicija potrebnih za naredne dve godine“.
Taj argument zaslužuje pažljivo razmatranje. Projekat Marijana je „Ganfeng“ otvorio početkom 2025, nakon ukupne investicije od skoro osamsto miliona dolara, započete 2022. Kompanija je podnela zahtev za RIGI u isto vreme kada je otvarala postrojenje. Komisija za procenu je odbila zahtev upravo zato što je projekat već bio izgrađen i po definiciji nije mogao da se obaveže na buduće minimalne investicije u naredne dve godine. Taj kriterijum, primenjen doslovno, isključuje svaku kompaniju koja je imala „drskosti“ da investira pre nego što je režim podsticaja postojao. Istovremeno, Komitet je bez problema odobrio projekte kompanije „Rio Tinto“ i drugih zapadnih operatera, i to za očigledno veće iznose.
To je bio jedini kineski projekat koji je formalno zatražio ulazak u RIGI. Bio je i jedini odbijeni projekat u rudarskoj kategoriji. Poklapanje je rečito, iako nijedan zvaničnik to ne priznaje kao namernu politiku.
Trend, a ne izolovan slučaj
Svesti ono što se dogodilo sa „Ganfengom“ na neku birokratsku ekscentričnost bila bi analitička greška. Diskriminatorna arhitektura ne iscrpljuje se u tom slučaju i pokazuje se u nagomilanom obrascu odnosa između Mileja i kineskih investicija.
Hidroelektrane na reci Santa Kruz, projekat vredan četiri milijarde sedamsto četrnaest miliona dolara, koji godinama napreduje zahvaljujući kineskom kapitalu, ostaje obustavljen od 2023. bez finansiranja. Kineska svemirska stanica u Patagoniji — jedina koju Peking ima izvan svoje teritorije — stalni je izvor diplomatskih napetosti. Svop od pet milijardi dolara, obnovljen pod uslovima najveće poverljivosti, javno se priznaje kao neophodno sredstvo, ali se u saopštenjima razmatra kao neprijatna nužnost.
U međuvremenu, projekti zapadnog porekla u okviru RIGI-ja napreduju bez teškoća. „Rio Tinto“ je dobio zeleno svetlo za investiciju od dve milijarde i sedamsto miliona dolara u Rinkonu. „Glenkor“ je predstavio dva projekta, a njegov generalni direktor je dobio lični prijem kod Mileja u predsedničkoj palati Kasa Rosada. Asimetrija u ophođenju ne može se objasniti isključivo tehničkim kriterijumima.
I samo tržište to tako doživljava. Podaci Centralne banke pokazuju da su direktne strane investicije zabeležile istorijski odliv u periodu decembar 2024 — februar 2025: dve milijarde i dvesta miliona dolara neto odliva za samo tri meseca. Ambijent regulatorne neizvesnosti i protivrečni signali spoljne politike ne stvaraju poverenje, bez obzira na zastavu pod kojom kapital deluje.
Ambasador koji je obećao da će obići provincije kako bi zaustavio Kinu
U julu 2025, tokom istupanja pred Komitetom za spoljne poslove Senata Sjedinjenih Država, Piter Lamelas — koga je Tramp imenovao za ambasadora u Argentini — održao je govor koji je izazvao diplomatsku buru u Buenos Ajresu. Sadržaj je bio izričit:
„Postoje 23 provincije, svaka sa svojom vladom. Svaka od tih vlada mogla bi pregovarati sa spoljnim akterima — s Kinezima ili drugima — kako bi oni došli i pokrenuli projekte u toj konkretnoj provinciji. To takođe može podstaći korupciju. Korupciju od strane Kineza. Jedna od mojih uloga kao ambasadora biće da putujem u sve te provincije, da uspostavim dijalog i izgradim istinsko partnerstvo sa tim guvernerima.“
Lamelas je Kinu takođe nazvao „zlonamernim uticajem“ u Argentini. Kineska ambasada je odgovorila osudom „ideoloških predrasuda“ i „razmišljanja po principu nulte sume Hladnog rata“. Nekoliko opozicionih guvernera odgovorilo je oštro: guverner Buenos Ajresa Aksel Kisiljof objavio je na društvenim mrežama „Lamelase, idi kući“ i ocenio izjave kao neprihvatljive, naglasivši da „diplomatski izaslanik ne može da se ponaša kao da je tutor suverene politike zemlje koja ga prima“. Serđo Zilioto, guverner La Pampe, istakao je autonomiju provincija zajemčenu Ustavom. Admiral Holsi iz američke Južne komande posetio je Buenos Ajres nekoliko nedelja kasnije kako bi pojačao stratešku poruku: region je „prioritet“ za Vašington.
Ono što je Lamelas opisao kao diplomatsku misiju u praksi je oblik subnacionalnog tutorstva koji dovodi u pitanje argentinsku ustavnu arhitekturu. Argentinski federalizam, sa svoje dvadeset tri provincije koje imaju autonomiju u upravljanju prirodnim resursima i uspostavljanju ekonomskih veza s inostranstvom, prema tom stanovištu postaje problem koji treba rešiti američkim pritiskom.
Provincije koje su već izabrale: subnacionalna diplomatija kao odgovor
Najotkriveniji podatak o protivrečnosti između Mileja i Kine ne nalazi se u Buenos Ajresu, već na periferiji zemlje, gde šest provincija danas ima Kinu kao svoje glavno izvozno odredište. Među njima su Entre Rios i Čako, kojima upravljaju saveznici nacionalne vlasti. Tu su i La Pampa, San Luis, Santjago del Estero i Katamarka.
S različitim stepenima uspešnosti — i sa svim izazovima koje nosi neravnopravnost pregovaračke moći sa globalnom silom — pokrajinske vlade su počele upravljati odnosima sa Pekingom koje nacionalna izvršna vlast ne može, ili ne želi, dosledno da oblikuje.
San Huan prima kineskog ambasadora Vang Veija i održava veze u oblasti rudarstva, litijuma i obnovljive energije. Katamarka, kojom upravlja Raul Halil, saveznik Mileja u Kongresu, javno je priznala da u njenom regionu posluju kompanije „različitog porekla, uključujući Kinu i Francusku“, i istakla da je konkurencija među kapitalima dobrodošla ako doprinosi lokalnom razvoju.
Ova subnacionalna diplomatija neposredna je posledica nedoslednosti nacionalne izvršne vlasti. Provincije nisu zaobišle Buenos Ajres iz hira: to su učinile zato što je spoljna politika centralne vlade prema Kini nestabilna, zavisna od raspoloženja Vašingtona i ne nudi predvidljiv okvir onima koji zavise od tog trgovinskog odnosa kako bi finansirali svoje lokalne ekonomije.
Stvarna cena geopolitičke potčinjenosti
Milejeva strategija — ili, tačnije, odsustvo strategije — proizvodi troškove koji se istovremeno raspoređuju u više oblasti.
U pogledu stranih investicija, Argentina danas predstavlja paradoks zemlje kojoj je kapital hitno potreban, a istovremeno šalje signale diskriminacije prema jednom od najvećih svetskih izvoznika kapitala. Prema podacima INDEC-a (Nacionalnog instituta za statistiku i cenzus) iz septembra 2025. godine, Kina je najveći trgovinski partner Argentine. Isključivanje kineskih investitora iz RIGI-ja ili podvrgavanje strožim kriterijumima ocenjivanja od onih što važe za zapadne konkurente nije politika privlačenja investicija: to je politika ideološkog odabira kapitala, što je u otvorenoj suprotnosti sa liberalnom pričom koju Milej propoveda.
U pogledu suvereniteta, otvoreno prihvatanje toga da dolazak kineskog kapitala „može dovesti do korupcije“ — što je tvrdnja ambasadora kojeg je imenovao Tramp, a koju nijedan argentinski zvaničnik nije jasno osporio — predstavlja ustupanje suvereniteta na nivou narativa, što ima praktične posledice. Ne odbacujući Lamelasov okvir tumačenja, Milejeva vlada prećutno prihvata nadzor nad sopstvenim odlukama u spoljnoj i ekonomskoj politici.
U pogledu federalizma, pritisak Vašingtona da ambasador obiđe provincije sa ciljem sprečavanja dogovora sa Kinom predstavlja mešanje u institucionalno uređenje zemlje koje nijedna ozbiljna vlada ne bi trebalo da prihvati bez zvaničnog odgovora. Odsustvo takvog odgovora pokazuje do koje mere je finansijska nužda smanjila prostor diplomatskog delovanja izvršne vlasti.
Investitor koji ne dolazi i partner koji ne može da ode
Odnos Argentine sa Kinom pod Milejem je priča o vezi, od koje se predsednik ne može odreći, ali je ni otvoreno prihvatiti. Kina je najveći trgovinski partner zemlje, okosnica svopa koji čuva rezerve Centralne banke, potencijalni investitor u litijum i bakar koje RIGI teži da privuče. I istovremeno, Kina je akter kojeg Vašington zahteva držati na odstojanju kao uslov svoje finansijske i političke podrške.
Rezultat ove nemoguće geometrije je režim podsticaja koji investitora diskriminiše na osnovu zastave, federalizam koji deluje ispod radara Ministarstva spoljnih poslova i spoljna politika koja Vašingtonu prepušta određivanje sopstvenih granica.
Ništa od toga nije dobro za investicije. Ništa od toga nije dobro za Argentinu.
