Pitanje stranog finansiranja i njegovog uticaja na unutrašnju politiku južnoameričkih država često ostaje u senci gorućih dnevnih problema. U ovom razgovoru, profesor Luis Boco (Luis Bozzo) analizira složene odnose između čileanske industrije lososa, zajednica naroda Lafkenče i ekonomskih interesa Norveške. Dok se u javnosti raspravlja o bezbednosti i inflaciji, u priobalnim vodama Čilea odvija se tihi ekonomski rat koji pokreće pitanja nacionalnog suvereniteta i strateškog razvoja.
U kojoj meri je pitanje norveškog finansiranja organizacija Lafkenče postalo važnim na čileanskom dnevnom redu? Da li se o tome široko raspravlja ili je ograničeno na političku i gransku debatu?
Nažalost, to nije tema koja se smatra važnom unutar čileanskog javnog mnjenja i nije obrađena onako kako zaslužuje. O tom pitanju se raspravlja samo u ekonomističkim, ekološkim krugovima i među neposrednim učesnicima problema. Danas je sva pažnja nacionalne javnosti usmerena na neposredne teme kao što su javna bezbednost, rast cena goriva ili, na primer, suzbijanje ilegalne imigracije.
Kako se ovo pitanje tumači u Čileu: kao mogući strani uticaj na unutrašnje procese ili kao deo unutrašnje političke i ekonomske borbe oko Zakona Lafkenče i industrije lososa?
U Čileu postoji opšta istorijska sumnja da Norveška vodi „prljavi rat“ protiv čileanskog potencijala u uzgoju lososa (koji i dalje ima veliku prođu u Sjedinjenim Državama i Japanu), nastojeći da uspostavi svetsku hegemoniju nad tim unosnim tržištem. Ta sumnja datira još iz vremena ISA virusa, koji je pogodio čileanski izvoz. Losos se ne može uzgajati u svakoj vodi, pa su južne čileanske vode među najbolje na svetu za ovu industriju, što Čile čini glavnim ekonomskim takmacom Norveške u ovoj oblasti.
S druge strane, zajednica Lafkenče nije brojna, ali se mobilisala da brani tradicionalne interese na tom području, poput zanatskog ribolova i tamošnje sitne trgovine, suočavajući se sa širenjem velikih preduzeća iz ribarske industrije. Uopšte, postoji kultura koja prilično simpatiše ekološke ideje i poštovanje autohtonih naroda, ali je zadatak suverene nacionalne države da reši i uskladi različite strane ovog problema.
Stručnjaci podvlače da su Norvežani uočili „slabu tačku“ u Zakonu Lafkenče, koja omogućava obustavu industrijskee izgradnje u zonama uzgoja lososa, što ide u prilog tržištu skandinavske zemlje. Stoga teorija o stranom uplitanju ne izgleda neosnovanom.
Koje grupe aktera najaktivnije guraju ovu temu (političari, kompanije, regionalne strukture, mediji) i postoji li jasno razumevanje interesa koji je prvenstveno pokreću?
Može se reći da su najviše nastojali da istaknu značaj ove teme čileanski preduzetnici, kao i zajednica Lafkenče — jedni da bi pokazali ogroman potencijal nacionalnog ekonomskog rasta ako se ovlada industrijom lososa, a drugi da bi odbranili sopstvena prava, kako u odnosu na domaće tako i na strane ekonomske interese.
U kojoj meri se u čileanskim stručnim i profesionalnim krugovima prihvata argument o mogućoj ekonomskoj motivaciji Norveške (zbog konkurencije u industriji lososa)? Da li se smatra dobro utemeljenim ili više političkom konstrukcijom?
To je prilično rasprostranjen zaključak koji se često posmatra kroz prizmu teorije ekonomskog rata za svetsku hegemoniju u proizvodnji lososa. Iznosi se stav da Čile treba da kontroliše i proširi to tržište bez obzira na interese drugih zemalja. Napominjem da je to pre svega prisutno u ekonomskim krugovima, jer u politici u poslednjih nekoliko godina to nije bila široko zastupljena tema. Danas se na političko-ekonomskom nivou ne govori o suverenitetu kao o nečemu prvostepenom, a još manje o unutrašnjem razvoju.
Postoji li očekivanje da će ova situacija dovesti do praktičnih rešenja (istrage, promene u regulaciji NVO, izmene Zakona Lafkenče), ili preovladava mišljenje da je reč o prolaznom medijskom događaju bez dugoročnih posledica?
Nažalost, u Čileu ne postoji opšti interes za ovu temu, jer je, kao što sam već napomenuo, pažnja javnosti usmerena na neposredne i kratkoročne probleme što izravno utiču na životni standard i svakodnevni život, zbog čega je sadašnja vlada čak i visokoparno govorila o „vanrednom stanju“. Takođe ne postoji nacionalni strateški plan ekonomskog razvoja, već mnoštvo granskih sporova koji nisu rešeni i ne doprinose nacionalnom interesu. Stoga možemo reći da, uprkos velikom značaju problema, ne postoji medijsko interesovanje za njega i ne očekuje se brzo rešenje.
