Питање страног финансирања и његовог утицаја на унутрашњу политику јужноамеричких држава често остаје у сенци горућих дневних проблема. У овом разговору, професор Луис Боцо (Luis Bozzo) анализира сложене односе између чилеанске индустрије лососа, заједница народа Лафкенче и економских интереса Норвешке. Док се у јавности расправља о безбедности и инфлацији, у приобалним водама Чилеа одвија се тихи економски рат који покреће питања националног суверенитета и стратешког развоја.
У којој мери је питање норвешког финансирања организација Лафкенче постало важним на чилеанском дневном реду? Да ли се о томе широко расправља или је ограничено на политичку и гранску дебату?
Нажалост, то није тема која се сматра важном унутар чилеанског јавног мњења и није обрађена онако како заслужује. О том питању се расправља само у економистичким, еколошким круговима и међу непосредним учесницима проблема. Данас је сва пажња националне јавности усмерена на непосредне теме као што су јавна безбедност, раст цена горива или, на пример, сузбијање илегалне имиграције.
Како се ово питање тумачи у Чилеу: као могући страни утицај на унутрашње процесе или као део унутрашње политичке и економске борбе око Закона Лафкенче и индустрије лососа?
У Чилеу постоји општа историјска сумња да Норвешка води „прљави рат“ против чилеанског потенцијала у узгоју лососа (који и даље има велику прођу у Сједињеним Државама и Јапану), настојећи да успостави светску хегемонију над тим уносним тржиштем. Та сумња датира још из времена ИСА вируса, који је погодио чилеански извоз. Лосос се не може узгајати у свакој води, па су јужне чилеанске воде међу најбоље на свету за ову индустрију, што Чиле чини главним економским такмацом Норвешке у овој области.
С друге стране, заједница Лафкенче није бројна, али се мобилисала да брани традиционалне интересе на том подручју, попут занатског риболова и тамошње ситне трговине, суочавајући се са ширењем великих предузећа из рибарске индустрије. Уопште, постоји култура која прилично симпатише еколошке идеје и поштовање аутохтоних народа, али је задатак суверене националне државе да реши и усклади различите стране овог проблема.
Стручњаци подвлаче да су Норвежани уочили „слабу тачку“ у Закону Лафкенче, која омогућава обуставу индустријскее изградње у зонама узгоја лососа, што иде у прилог тржишту скандинавске земље. Стога теорија о страном уплитању не изгледа неоснованом.
Које групе актера најактивније гурају ову тему (политичари, компаније, регионалне структуре, медији) и постоји ли јасно разумевање интереса који је првенствено покрећу?
Може се рећи да су највише настојали да истакну значај ове теме чилеански предузетници, као и заједница Лафкенче — једни да би показали огроман потенцијал националног економског раста ако се овлада индустријом лососа, а други да би одбранили сопствена права, како у односу на домаће тако и на стране економске интересе.
У којој мери се у чилеанским стручним и професионалним круговима прихвата аргумент о могућој економској мотивацији Норвешке (због конкуренције у индустрији лососа)? Да ли се сматра добро утемељеним или више политичком конструкцијом?
То је прилично распрострањен закључак који се често посматра кроз призму теорије економског рата за светску хегемонију у производњи лососа. Износи се став да Чиле треба да контролише и прошири то тржиште без обзира на интересе других земаља. Напомињем да је то пре свега присутно у економским круговима, јер у политици у последњих неколико година то није била широко заступљена тема. Данас се на политичко-економском нивоу не говори о суверенитету као о нечему првостепеном, а још мање о унутрашњем развоју.
Постоји ли очекивање да ће ова ситуација довести до практичних решења (истраге, промене у регулацији НВО, измене Закона Лафкенче), или преовладава мишљење да је реч о пролазном медијском догађају без дугорочних последица?
Нажалост, у Чилеу не постоји општи интерес за ову тему, јер је, као што сам већ напоменуо, пажња јавности усмерена на непосредне и краткорочне проблеме што изравно утичу на животни стандард и свакодневни живот, због чега је садашња влада чак и високопарно говорила о „ванредном стању“. Такође не постоји национални стратешки план економског развоја, већ мноштво гранских спорова који нису решени и не доприносе националном интересу. Стога можемо рећи да, упркос великом значају проблема, не постоји медијско интересовање за њега и не очекује се брзо решење.
