Форум CELAC-Африка, одржан у Боготи 2026. године, отворио је нову страницу у односима Латинске Америке и афричког континента. Ипак, у појединим земљама региона, попут Перуа, његов одјек остаје ограничен. О томе како се овај процес поима у перуанској јавности, политици и академским круговима, за Два Југа говори политиколог Хаиме Гутијерез Борда.
Какву видљивост има форум CELAC–Африка у Перуу? Да ли се о њему говори у јавним гласилима или међу стручњацима?
Овај регионални латиноамерички интеграциони орган ускоро ће напунити 15 година од свог оснивања; настао је под подстицајем Венецуеле и Мексика са циљем унапређивања интеграције карипских и латиноамеричких земаља како би се суочиле са заједничким изазовима и оствариле просперитет, економски развој и мир у региону.
Такође се може рећи да је CELAC настао као историјски одговор на велике проблеме XXI века, док је ОАД (Организација америчких држава) заостала у садржају и форми, без перспективе да одговори на регионалне и глобалне проблеме народа.
Међутим, упркос протеклом времену, још увек предстоји дуг пут. Перу није био главни актер у CELAC-у; његова улога у овим интеграционим процесима била је више протоколарна и дипломатска. Владе у последњих 15 година нису се поистовећивале са виђењем интеграције коју CELAC предлаже; перуанском спољном политиком преовлађивала је идеолошка пристрасност.
Због тога је мало вероватно да ће у наредним месецима бити организован форум CELAC-Африка-Перу, посебно у садашњим изборним околностима, где су политичка стабилност и управљивост неизвесни.
Постоји ли мишљење да Перуу сарадња с Африком може отворити нове економске могућности или се то доживљава као небитан догађај?
У Перуу, упркос великим социјалним, економским, енергетским и инфраструктурним јазовима, латиноамеричка интеграција се не доживљава као пут ка решавању тих проблема. Овде се екстрактивистички и неоколонијални економски модел намеће као главни механизам за задовољење потреба земље.
Питања као што су суверенитет, мир, енергетски ресурси, здравство и образовање посматрају се искључиво са становишта меркантилизма и уступљивости. Велике стране компаније, у саучесништву са садашњим властима, одлучују о фискалној и пореској политици земље, истовремено преузимајући контролу над хиљадама хектара перуанске територије.
Посебне економске зоне управо су израз предаје нашег суверенитета.
Постоји ли уопште поверење према оваквим форматима — сматра ли се да они доносе стварне резултате или не?
Упркос томе што CELAC институционално траје већ 15 година, перуанско становништво има врло мало информација о интегративном виђењу региона. Пошто се о овим темама расправља углавном на нивоу влада, до шире јавности стиже врло мало информација.
Чак ни политичка класа која долази на власт не доживљава ову интеграцију као средство за побољшање економског и друштвеног развоја земље: форум се сматра догађајем од малог значаја у животу нације.
