Negde od 2021. godine, Venecuela održava značajan rast svojih ekonomskih stopa. Ovaj rast odgovara približno postojanom ekonomskom rastu 6-8%, koji je kvartalno merljiv po zvaničnoj stopi, a prihvataju ga i međunarodne organizacije poput CEPAL-a.
Venecuela u poslednje vreme predvodi taj ekonomski rast u Latinskoj Americi i to po veoma značajnim stopama. Naravno, ovaj nivo ekonomskog rasta se poboljšava i prožima dobar deo društvenih sektora. U početku se, naravno, koncentrisao na određene geografske regije i ekonomske sektore, ali se postepeno proširio na sve sektore ekonomije i na celu nacionalnu teritoriju.
Ne može se reći da su u pitanju samo veliki gradovi ili Karakas, već je cela zemlja značajno poboljšala svoje ekonomske uslove. Ovaj činilac ima nekoliko elemenata. Razumevanje dinamike sankcionih elemenata prinudnih mera Sjedinjenih Država protiv Venecuele omogućilo je pronalaženje načina za zaobilaženje dobrog dela tih sankcija.
Takođe, tu su i odnosi sa važnim saveznicima kao što su Kina, Rusija i Indija, sa kojima su uspostavljeni značajni trgovinski odnosi tokom celog perioda sankcija. To nije novost, niti je posledica dešavanja od 3. januara ili promene stava Sjedinjenih Država, već je rezultat napornog rada političke strukture predsednika Nikolasa Madura i međunarodnih ekonomskih odnosa koje smo opredeljivali i na kojima smo radili.
Došlo je i do promena u ekonomskoj politici, zasnovanih na razumevanju svih ovih elemenata: sankcija, pritisaka, novih saveznika, uraznoličavanja ekonomije, preduzetničkog napora venecuelanskog naroda, kao i umešnosti delovanja putem kredita u ekonomskim sektorima — kako u velikoj industriji, tako i kod malih preduzetnika i narodnih inicijativa, poput komunalne privrede.
Sve ovo je zahtevalo napora za rast koji se ogleda u poboljšanju ekonomije od 2021. godine. To nije ništa novo, niti je posledica ovog poslednjeg strašnog događaja — dejstava protiv Venecuele, bombardovanja i otmice predsednika Nikolasa Madura.
Naravno, ako se promene sankcioni uslovi i sve te kriminalne ekonomske akcije protiv Venecuele, njena ekonomija će nastaviti da raste i da se širi, jer su one bile svojevrsna „ludačka košulja“ za trgovinske, ekonomske i finansijske odnose Republike sa ostatkom sveta. To su zločinačke sankcije koje su protiv Venecuele sprovele Sjedinjene Države i Evropska unija.
Obe su preduzimale takve akcije. To se nije promenilo; neki elementi su poboljšani ili gipkiji od 3. januara, jer se mora razumeti da je ta sprovedena akcija uklanjala sankcije. To je bila formula izolacije Venecuele, ali i Sjedinjenih Država i njihovih proizvodnih aparata koji su izbačeni — ne od strane venecuelanske vlade, već zbog samog režima sankcija koji su primenile Sjedinjene Države. Venecuela nije izbacila američke kompanije sa svog tržišta; same Sjedinjene Države su to učinile sankcionisanjem sopstvenih kompanija ukoliko učestvuju u venecuelanskoj ekonomiji.
Ako se ova dinamika nastavi, odnosno ako se ukinu ili odstrane procedure koje sprečavaju severnoameričke kompanije da učestvuju u venecuelanskoj privredi, onda one, naravno, mogu sasvim normalno da učestvuju.
Dakle, treba razumeti da postoji ekonomsko poboljšanje, i to ne od sada, već značajno još od 2021. godine. Još uvek nisu dostignuti nivoi pre početka sankcija 2015. godine, koje su divljački sprovedene na osnovu izvršnih naredaba kako Obame, tako i prve Trampove vlade. Tada su sankcionisali Venecuelu, što je imalo uticaj na ekonomiju, a kasnije su sankcionisani PDVSA i venecuelanska naftna industrija kao glavni izvori prihoda zemlje.
Bilo je mnogo navijača Sjedinjenih Država unutar venecuelanske opozicije; cilj je bio ekonomski zadaviti Venecuelu i uništiti društveno tkivo kako bi se proizvela promena režima. To delovanje je sprovođeno kroz različite mehanizme: ekonomsko gušenje, vođenje medijskog kognitivnog rata radi demonizacije Venecuele, kao i vojne akcije. Ne smeju se zaboraviti sabotaže naftne industrije, uništavanje infrastrukture, rafinerija, naftovoda i proizvodnih prostora pomoću eksplozija. Međutim, ništa od toga nije uspelo; revolucija se i dalje održava i odoleva velikom delu tih pritisaka.
Poslednja otvorena i jasna vojna akcija usled imperijalnog očaja bila je otmica predsednika Madura i bombardovanje Karakasa 3. januara t. g. To je bio izlaz iz ludila blokada sa samog kraja 2025. godine. Ova situacija je dovela do izvesnog popuštanja napetosti posle tog apsolutno bezakonog čina.
Venecuela je predložila situaciju uzajamnog poštovanja Sjedinjenim Državama, ali sankcije i dalje postoje, kao i pritisak na zemlju i njeno rukovodstvo, uz pokušaj pregovora sa „pištoljem na slepoočnici“.
Venecuela je znala da se pametno postavi; nije došlo do prekida ustavnog poretka, jer su poštovani svi mehanizmi predviđeni Ustavom i zakonima Republike kako bi se obezbedio kontinuitet države i njenog političkog sistema, i ekonomski rast se nastavlja.
Nije bilo ekonomskog pada ni značajnog negativnog uticaja. Mada je proizvodnja nafte u poslednjem kvartalu opala jer se nije mogla izvoziti zbog pomorske blokade uspostavljene krajem 2025. godine, to se promenilo. Ta nafta je plasirana u inostranstvo i ponovo poboljšavamo indekse rasta prodaje nafte, a očekujemo da će se u ovom kvartalu povećati i nivoi proizvodnje. Sjedinjene Države su promenile elemente međusobnih odnosa.
Videćemo kako će se stvari razvijati. Reforma zakona o ugljovodonicima omogućava učešće privatnih kompanija u partnerstvu sa PDVSA, što bi moglo poboljšati strane investicije — nešto što je predsednik Maduro uvek predlagao: povećanje stranih ulaganja u naftnom sektoru. Nikada nismo bili protiv toga, i to se već sprovodilo kroz Antiblokadni zakon, što sada na neki način preuzima reforma zakona o ugljovodonicima. Napredak se nastavlja. Svi ovi elementi ekonomskog rasta jasno se vide u venecuelanskom društvu.
Primetno je značajno poboljšanje kako u infrastrukturi i javnim uslugama, tako i u potrošačkoj moći Venecuelanaca i sve većoj potražnji za dobrima. Venecuelanci su se vratili u ekonomski ciklus iz kojeg su do pre dve godine bili isključeni zbog sankcija.
Sve ovo je poboljšalo stanje stanovništva. No, pred nama je dug put, kako u pogledu ukupnog obima naše ekonomije, tako i u pogledu stabilnosti i kontrole inflacije.
Inflacija je i dalje oružje koje ekonomski agenti koriste u mnogim oblicima kako bi poremetili nacionalnu ekonomiju. Još uvek ima mnogo toga da se poboljša i mnogo prostora da se povrati, kako u ekonomskim sektorima, tako i u izbalansirovanosti tog rasta za celo stanovništvo sa geografske tačke gledišta, jer se rast ne uspostavlja podjednako svuda. Ima regija koje su porasle u većoj, a druge u manjoj meri, ali se vidi da se taj proces širi izvan velikih gradova na celu teritoriju.
Napreduje se u tom smeru, i taj učinak nije trenutan ili od mesec dana, niti samo posledica otmice predsednika Madura; to je neprekinuto delovanje koje je sprovodio Maduro, a sada ga nastavlja vršilac dužnosti predsednika, Delsi Rodrigez.
Ankete su odraz stvarnosti ako su naučno izrađene i metodološki strogo tumačene. One pokazuju značajno prihvatanje potpredsednice, a sada vršioca dužnosti predsednika, Delsi Rodrigez, u upravljanju ovom iznenadnom situacijom koja ustavno nije ni bila predviđena (jer Ustav ne predviđa odsustvo usled otmice).
Ova podrška institucija i javnosti pokazuje dobru prihvaćenost koju ona uživa, kao i činjenicu da je ona u velikoj meri zaslužna za ekonomski rast Venecuele, budući da je bila odgovorna za ekonomsku, finansijsku i naftnu oblast. Ona je vodila pregovore i sporazume. Postoji prejemstvo u državnim akcijama i njena profesionalna sposobnost je neupitna.
Ankete odražavaju taj prethodni rast i njeno vešto političko i pregovaračko upravljanje kojim je uspela da očuva mir unutar čavističkog vođstva. Nije došlo do lomova, što je i bio cilj otmice predsednika Madura — izazivanje haosa i otvaranje vrata za dublje vojno uplitanje.
Sada Sjedinjene Države pokušavaju da predstave kako žele da izgrade stabilnost u Venecueli. Očigledno je da nisu uspeli destabilizovati zemlju tokom celog ovog vremena ekonomskog rata. Čak ni otmica predsednika Madura nije dovela do sloma državne strukture niti narodne podrške čavizmu. To jasno opovrgava matricu o izbornom porazu; da je opozicija zaista osvojila 70%, to bi se odrazilo na vojsku ili kroz masovne mobilizacije za promenu režima.
To se nije desilo. Zašto? Jer nije bilo narodne podrške opoziciji. Legitimitet predsednika Madura i političkog sistema je očigledan. Venecuelanske oružane snage su narodne snage; one su izraz naroda i nisu se slomile čak ni u ovako surovim okolnostima.
U Venecueli postoji stabilnost, i podrška vršiocu dužnosti predsednika je jasna. Postoje sile koje stvaraju napetost, poput američkih pokušaja da kroz kognitivni rat prikažu predsednicu kao Trampovu saveznicu kako bi razbili jedinstvo. Pokušavali su i ranije, pokušavaju i sada, ali nisu uspeli da razbiju jedinstvo čavista. Narod i vojska su sada još ujedinjeniji u cilju povratka predsednika Madura i sprečavanja bilo kakvog pokušaja socijalnih nemira. Jedan od osnovnih ciljeva je sprečavanje bilo kakvog unutrašnjeg sukoba ili „balkanizacije“ Venecuele, što je istorijski cilj SAD prema zemljama koje žele da pokore. Očuvanje suvereniteta ostaje glavni prioritet.
Sjedinjene Države, kroz svoju „Doktrinu Monro 2.0“, zemljama Latinske Amerike pokušavaju nametnuti ograničeni suverenitet. Kao zemlja u opadanju, pokreću svoj vojni aparat prema prostoru koji smatraju ključnim za svoj opstanak kao globalne sile. To se mora imati u vidu kako bismo se oslobodili te hegemonije, posebno zato što je Venecuela energetski važna u globalnim sukobima sa Rusijom i Kinom.
Javno mnjenje je ujedinjeno oko ovih ciljeva. Naravno, uvek će postojati različita mišljenja i nijanse, što je normalno u svakoj zemlji. Pokušaji da se Venecuela prikaže kao egzistencijalno podeljena su preterani. Postoji ideološka sukobljenost, ali je važno da se ona kanališe demokratskim putem kroz institucije i dijalog.
U Venecueli razvijamo ono što ja često nazivam „infrademokratijom“ — participativnu demokratiju, gde narod odlučuje o svemu, od opoziva predsednika do toga kako će se potrošiti mali lokalni budžeti (na primer, da li popraviti ulicu ili školu). To legitimiše akcije vlade.
Iako postoje manjinske grupe koje prizivaju nasilje uz podršku SAD i međunarodnih medija, one nemaju značajnu podršku u narodu. Narod Venecuele je za mir i demokratska rešenja. Pokazalo se da je medijska priča protiv Venecuele lažna — ni narod ni vlada nisu povezani sa narkotrgovinom ili kriminalnim bandama. Kratkoročno će se dokazati da je sve to bila samo politička spletka za preuzimanje kontrole nad venecuelanskom naftom.
Autor je politikolog, stručnjak za marketing, magistar filozofije rata, univerzitetski profesor međunarodne politike, geopolitike, bezbednosti i odbrane, voditelj radio programa „Geostrategija Sura“ na Radiju del Sur u Karakasu i stručnjak u organizaciji „Južni most“.
