Neke zemlje Latinske Amerike su ponovo uspostavile avio-saobraćaj sa Venecuelom. Počela je prodaja nafte. Vidi li se kraj pritisku Sjedinjenih Država?
Na pitanja Dva Juga odgovara politikolog Karolina Eskara
Venecuela nastavlja održavati svoje trgovinske odnose sa zemljama s kojima je već imala uspostavljenu saradnju. Sâm Tramp je rekao da će se poštovati ranije sklopljeni ugovori, ali polako — dođe li do kakvih sukoba kada je reč o novim trgovinskim odnosima, trgovinske veze će se odvijati neposredno na nivou kompanija. Licenca 46, koliko razumem, ne obuhvata mnoge elemente koji se tiču proizvodnog lanca u naftnom sektoru, ali ne nužno i same eksploatacije nafte. Time će upravljati, odnosno nastaviće da upravlja Venecuela, i koliko mi je poznato, to nije bilo ograničeno od strane FAC-a.
Smatram da je Donald Tramp preduzetnik koji je trenutno zainteresovan za naftu, zlato i retke zemne metale, odnosno za ono što može da se „izvuče“ iz Venecuele. Mislim da postoje razlike između stava koji je zauzeo Donald Tramp i onog što zastupa Marko Rubio.
U ovim okolnostima uključeno je mnogo pojedinaca i aktera. Marko Rubio je govorio o tri faze, koje je pominjala i gospođa Laura Dogu, koja je zadužena za vođenje odnosa sa Venecuelom i već je u ambasadi kao otpravnik poslova. Ona se uskladila sa planom koji je predstavio Marko Rubio, a koji predviđa tri faze: najpre stabilizaciju prilika u Venecueli, a potom ono što nazivaju prelaznim periodom. Mislim da će u tom prelaznom periodu nastojati da pronađu valjanog sagovornika — a to nije gospođa Marija Korina Mačado, iako je ona osoba koju želi fondacija Heritidž. Čini mi se da je američka vlada shvatila da ta gospođa nema nikakvu stvarnu podršku, poštovanje ni moć unutar Venecuele, kao što nema ni podršku naroda. To je i sâm Donald Tramp u više navrata rekao.
Pored toga, promena unutrašnje situacije im ne bi mnogo koristila, jer bi mogla proizvesti drugačije stanje u zemlji, kojim se verovatno ne bi moglo upravljati s istim stepenom spokojstva.
Dakle, američki pritisak nije prestao. Šta sledi i šta čeka Bolivarsku revoluciju?
Ja to vidim kao taktičko povlačenje u okviru šireg strateškog viđenja, gde igra mnogo aktera. Kada kažem „mnogo aktera“, mislim na geopolitički kontekst — ne samo zato što je reč o jednoj od najvećih svetskih zaliha nafte, već i zato što je Venecuela deo Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEK) i OPEK Plus. Geopolitički je važno i zato što, dok ovo rade s Venecuelom, pokušavaju pregovarati s Iranom. Geopolitički je važno i zbog najavljenog susreta Donalda Trampa i Si Đinpinga u aprilu. Takođe i zbog tekuće situacije između Rusije i Ukrajine, gde je, sa stanovišta odbrambene strategije SAD sâm sekretar odbrane rekao da je ta tema pitanje NATO-a i Evropljana, a ne neposredno SAD, koje će pružiti ograničenu podršku — a znamo da se „ograničena podrška“ uglavnom odnosi na prodaju oružja, jer je jedan od glavnih elemenata te strategije nacionalne bezbednosti upravo snažniji razvoj namenske industrije Sjedinjenih Država. Dakle, tu je interes pre svega u prodaji oružja.
Podsetimo se da su najunosniji poslovi povezani sa trgovinom drogom, ljudima i oružjem. Ali za to je potrebna proizvodnja i produbljivanje vojno-industrijsko-finansijsko-komunikacionog kompleksa. Mnogo je činilaca trenutno u igri, uključujući i unutrašnje činioce u Sjedinjenim Državama, koji se ne svode samo na razlike između Trampa i Rubija, već i na situaciju u vezi sa ICE-om (službom za imigraciju) i drugim pitanjima.
Venecuela je, po mom mišljenju, oduvek svetionik borbe i otpora, ali pre svega zato što je reč o svesnom narodu. U svom najnovijem članku, objavljenom u subotu u „Koreo del Orinoko“, napisala sam da je najveća pretnja da ostanemo bez svesti — bez svesti o onome što se dešava, bez svesti o zverstvima kojima svedočimo, a koja su deo modus operandi transnacionalne kapitalističke klase, koja prevazilazi i Trampa i Rubija i koja zna u kom pravcu želi voditi ovu situaciju.
Šta sledi? Ovo je šahovska tabla na kojoj svi igramo i na kojoj ima previše faktora da bismo mogli jasno predvideti razvoj događaja.
Sjedinjene Države imaju više „krakova“ delovanja: s jedne strane — Marka Rubija, Stejt department i gospođu Lauru u ambasadi kao otpravnicu poslova; s druge strane — predsednika Donalda Trampa; zatim naftne kompanije i kompanije koje se bave eksploatacijom zlata, minerala i retkih zemnih metala; kao i druge države, koje takođe učestvuju u ovoj geopolitičkoj partiji.
Zato je teško postaviti preciznu hipotezu. Ono što je sigurno jeste da pritisak na Venecuelu nije prestao. Moguće je da konačni cilj, možda ne kratkoročno, pa ni srednjoročno, ali na nešto duži rok, bude upravo slabljenje svesti venecuelanskog naroda — svesti kojoj još uvek nije u potpunosti nametnut kognitivni rat, za razliku od nekih drugih naroda, gde su transnacionalni mediji i društvene mreže već odigrali tu ulogu.
