O ekonomskim reformama vlade Rodriga Paza, njihovim društvenim i političkim efektima i mogućim regionalnim i geopolitičkim posledicama, razgovarali smo i sa bolivijskim ekonomistom i profesorom univerziteta Omarom Rilverom Velaskoom.
Kako ocenjujete značaj tekućih ekonomskih reformi vlade Rodriga Paza za ključne političke snage, državne institucije i društvene grupe u Boliviji?
Predsednik Paz je prošle nedelje, nedelju dana pred Božić, najavio prilično strogu vrhovnu uredbu sa politikom štednje, sa politikom povećanja i usklađivanja cena, liberalizacije tržišta, kao i merama povezanim s uvođenjem određenih poreskih podsticaja, što će, svakako, obeležiti početak njegove uprave.
Iskreno, smatram da je ovo bio veoma, veoma ambiciozan paket mera, kojim se teži uspostavljanju novog ekonomskog modela u Boliviji, novom odnosu između privatnog i državnog sektora, ali i da postoje određene asimetrije u pogledu toga ko će imati koristi od ove uredbe, a ko će platiti cenu krize.
U tom smislu, postoje, po mom mišljenju, određene pristrasnosti u korist tradicionalnih poslovnih grupa u Boliviji, kroz poreska smanjenja, liberalizaciju izvoznog tržišta, pružanje rastegljivosti deviznog kursa, slobodno pregovaranje o platama, mogućnost korišćenja mehanizma legalizacije kapitala radi repatrijacije sredstava iz inostranstva, kao i direktne ugovore koje država može sklapati s nadnacionalnim privatnim kompanijama bez potrebe za mešanjem Skupštine, koja po Ustavu ima nadležnost da odobrava ugovore sa stranim kompanijama.
S druge strane imamo, naravno, narod, stanovništvo u celini, koje će trpeti posledice poskupljenja goriva i električne energije usled usklađivanja cena goriva.
Tome treba dodati zamrzavanje plata u javnom sektoru, a u privatnom sektoru se predlaže dogovor između poslodavca i radnika koji će odrediti da li će doći do povećanja plata ili ne, što predstavlja neravnopravan odnos u pregovorima o zaradama, kakvog u Boliviji nije bilo već 20 godina, od dolaska MAS-a na vlast. Konačno, postoji i zabrinutost stanovništva zbog toga kako liberalizacija izvoza može uticati na snabdevanje domaćeg tržišta.
To su, ukratko, dva osnovna aspekta koja se mogu izdvojiti u toj uredbi br. 5503.
Mogu li ove reforme izazvati snažan društveni otpor od strane socijalnih i profesionalnih grupa, uključujući proteste, blokade i društvene pokrete?
Što se tiče društvene opozicije u zemlji, levica u Boliviji prolazi kroz prilično složen proces dezintegracije i gubitka legitimiteta kod nekih organizacija koje su pre pandemije predstavljale reprezentativne sektore bolivijskog društva.
Ti sektori su danas i dalje podeljeni, ali ove najave o izrazito liberalnoj politici mogu predstavljati tačku okupljanja oko koje bi društveni sektori mogli početi da se ujedinjuju u zajedničkoj odbrani bolivijskog društva.
Strateški, uredba je objavljena u trenutku kada su mnogi društveno-ekonomski sektori, poput obrazovnog, demobilisani, jer se završava nastava na univerzitetima i u školama, a upravo je prosveta jedna od najreprezentativnijih organizovanih snaga u zemlji. Pored toga, ovo je veoma osetljiv period, pošto smo pred Božićem i Novom godinom, kada je pažnja porodica usmerena na praznike, što snižava sposobnost za društvenu mobilizaciju.
Ipak, veoma je zanimljivo da nova Bolivijska radnička centrala, na čelu sa Mariom Argoljom, daje novo lice sindikalnom pokretu i vraća istorijsku ulogu koju je ova ustanova igrala prethodnih desetleća. Ona danas predvodi pritiske društvenih pokreta koji zahtevaju ukidanje vrhovne uredbe.
Vrlo je verovatno da će posle praznika doći do još većeg društvenog otpora, no to će zavisiti od pregovaračkih sposobnosti vlade i od blizine podnacionalnih izbora, koji su zakazani za april.
Da li će se reforme odraziti na produbljivanje političkih podela između pristalica Rodriga Paza i Edmana Lare?
Smatram da je bila greška vlade što je odjednom ukinula subvencije. To je trebalo da bude postepeno, selektivno i usmereno k imućnijim ekonomskim sektorima, kojima subvencije nisu bile neophodne.
Pre ukidanja subvencija, stopa siromaštva u Boliviji iznosila je oko 40%. Danas, posle ovih mera i mogućih korekcija cena u narednim mesecima, govorimo o veoma zabrinjavajućem porastu siromaštva. Procenjujem da bi do kraja 2026. godine svaki drugi Bolivijac mogao pasti u siromaštvo, kao posledica ekonomske krize, paketa mera Pazove vlade i rasta cene dolara.
Odnosi između predsednika Paza i potpredsednika Lare su zategnuti od samog početka i verovatno će se ta podela produbljivati kako se budu približavali podnacionalni izbori.
Mogu li se ove mere predstaviti kao reforme u korist celog društva, a ne u korist elita? Kakve posledice mogu imati po kredibilitet predsednika i izbornu podršku?
Ove ekonomske reforme se teško mogu predstaviti kao mere u korist celokupnog društva, jer se teret fiskalnih rezova i ukidanja subvencija prenosi na stanovništvo s najnižim primanjima, dok se istovremeno daju brojne olakšice industrijskim, poljoprivrednim i stočarskim kompanijama.
Banke takođe ostvaruju poreske pogodnosti, dok se malim dužnicima samo odlaže otplata kredita bez otpisa kamata. To jasno pokazuje asimetrije koje postoje u ovoj uredbi.
Vlada je postepeno narušila svoj ugled jer nije ispunila obećanja. Danas je jasno da ona upravlja u korist bolivijskih elita, kako sa zapada, tako i s istoka zemlje.
Kako potezi Pazove vlade utiču na odnose sa SAD, Kinom, susednim zemljama?
U spoljnoj politici došlo je do približavanja Sjedinjenim Američkim Državama, dok su odnosi sa Kinom zahladneli. Bolivija je postala punopravna članica Merkosura, ali na poslednjem samitu nije prisustvovao predsednik, već ministar spoljnih poslova, zbog unutrašnjih trvenja u vlasti.
Mogu li ovi procesi dovesti do konsolidacije levice i otvoriti prostor za povratak Eva Moralesa i drugih lidera?
To je nesumnjivo moguće. Uprkos političkoj blokadi Eva Moralesa, levičarski pokreti se postepeno ujedinjuju oko otpora ponovnom uvođenju neoliberalnog modela, koji prednost daje stranom kapitalu i domaćim elitama, dok teret ekonomskih prilagođavanja pada na srednju i nižu klasu.
Evo Morales je istorijski lider, najvažniji lider Bolivije savremenog perioda, i bio je centar okupljanja levice u prošlosti. Premda je on sada onemogućen u delovanju, spoj nove levičarske agende i novih lidera koji će se pojaviti na podnacionalnim izborima mogao bi dovesti do ponovnog ujedinjenja levice u Boliviji.
