Sámo pominjanje korupcije tera nas da se, obrnuto, vratimo tradiciji negovanja ne toliko časti i poštenja, koliko drugih, već pomenutih vrednosti: solidarnosti, skromnosti, plemenitosti, ljubavi prema bližnjem i zemlji…
Često se kaže da „u zemlji vlada kriza ljudskih vrednosti“.
Nedostatak iskrenosti i poštenja, kao i rasprostranjenost korupcije i nekažnjivosti, ispoljavaju se glasno i neposredno pred našim očima. Dodajte tome nedostatak drugih vrednosti: solidarnosti, ljubavi prema zemlji, brige o prirodi, skromnosti, odgovornosti, stvaralaštva, strpljenja, plemenitosti, vernosti, trpeljivosti, velikodušnosti, saosećanja prema bližnjem i još mnogo toga.
Ali nije uvek bilo tako.
Ko god proučava istoriju će u svojim beleškama ili hronikama o starosedelačkim ili drevnim narodima, zapaziti veoma hrišćanska pojedinačna i zajednička ponašanja i stavove, čak i bez poznavanja, uzgred, svedočanstva sina drvodelje u Nazaretu, koji je došao naučiti nas da treba da se prema drugima ophodimo sa ljubavlju, baš onako kao što bismo želeli da se oni prema nama ophode.
Na ovaj način možemo pronaći, još uvek u vremenima možda dalekim za neke ljude, primere čitavih zajednica, gde sused svoj proleterski tanjir hrane deli sa drugima iz svoje klase, pored toga što bdi nad lično-duhovnom i porodičnom bezbednošću ostatka svoje zajednice.
Da li ste ikada čuli za tehniku „mano vuelta“ („uzvraćena ruka“)? — praksa u kojoj bi grupa seljaka i starosedelaca, muškaraca i žena, obrađivala polja kukuruza, pa čak i gradila kuće za nekoga, glavu porodice; a zatim, kada bi ovi poslovi bili završeni, preduzimali slične projekte za druge, i tako redom, sve dok se ne zatvori ciklus uzajamne pomoći i solidarnosti zajednice.
Da li ste ikada, slučajno, primetili prakse i primere poštenja koji su se usađivali u porodice od najmlađih članova domaćinstva, i gde beše usađena poslovica „dirnuti tuđu paru je greh“, kažnjiv čak i grubom telesnom kaznom (bez obzira na to slažemo li se danas s tim metodama ili ne)?
Gde se dedoše te duboko ljubeće individualne i kolektivne vrednosti?
Zanimljivo je da se očigledno odsustvo tih vrednosti dobra pogubno reprodukuje, malo po malo, usred modernosti, sa pojavom francuske industrijske post-revolucije i s njom usađivanja globalnog ekonomskog modela slobodnih tržišta, nejednake konkurencije i inkubatora individualizma iznad tih ljudskih vrednosti. Odneo ih je zaborav. U ovom kapitalističkom modelu, sada kamufliranom u čisti neoliberalizam, okrutnost raste kada se vrednosti poput poštenja i časti zamene koruptivnim praksama države i vlade.
Ljudske vrednosti, one usmerene na dobro i za dobro, su okrenute naglavačke. Državni službenik i lopov koji bezočno krade odmah postaje gnusni uzor, bestidno prikazan u nesvesnom čitavih naroda. I postaje obrazac za podražavanje ne samo u mislima, već i u delima i postupcima, zato što vlada — živa, izopačena škola — daje truo primer građanima. Politika, aristotelovska nauka o služenju opštem dobru, postala je modus operandi za pokvarene političare na svim nivoima državne uprave.
Sámo pominjanje korupcije tera nas da se, obrnuto, vratimo tradiciji negovanja ne toliko časti i poštenja, koliko drugih, već pomenutih vrednosti: solidarnosti, skromnosti, plemenitosti, ljubavi prema bližnjem i zemlji itd.
Da li još uvek postoji praksa zasnovana na ljudskim vrednostima, koja doprinosi preosmišljavanju i stvaranju nove etike s vizijom za zemlju? Mislimo da postoji. Postoje, ne samo u teoriji, suštinski dobre ljudske vrednosti, usvojene u hondurskom identitetu, i zato je važno ponovo ih otkriti i obnoviti.
U vremenu velike složenosti, mešavine nade i neizvesnosti, ovaj oporavak vrednosti za dobro ljudi — posebno onih najugroženijih — predstavlja tihi vapaj. On zahteva da se sprovede počev od porodice i lokalne zajednice, uz potpuno učešće svih ljudi. Sa zajednicom i širom nje. Štaviše, to se mora učiniti na jednostavan, obrazovno-komunikativan način s velikom stvaralačkom snagom, maštovitošću i pedagoškom domišljatošću.
Izvor: FDC periodismo
